Kojim putem dalje?

Ništa ja više ne znam…… Kako nastaviti pisati na ovom mom blogu?  Da budem (ne) ozbiljna, tužna, vesela, da pišem istinu kao i do sada, da je malo zakamufliram, da pišem o poslu,  životu, o deci, školi i školstvu, da pišem o  suprugu,  svojim sumnjama,  željama, o onom vuklanu koji u  meni  preti da ……..?

Znam, znam, reći ćete: – tvoj blog piši šta želiš, piši kako hoćeš,  šta ti ko može. Uh počeću i u stihovima da pišem, kako sam  krenula.

Samo…….., imam li sada pravo psovati, vikati, kukati, pretiti…..imam li pravo biti sentimentalna, zaljubljena, odljubljena, zanesena, prevarena, mažena i grdjena?

Reći ćete:  – napravi novi blog tamo budi…….. ovde …..

Eeeee,  bi ja to, ali…… internet je mali. Znamo se mi tu svi. Čitamo  izmedju redova. Lako je meni u ofline svetu. U njemu se gledamo u oči. U njima je naša duša, u njima se vidi sve……iskrenost se može prepoznati, ali ovde……ovde u online svetu,  e tu treba biti……. „maher“ što no ja kažem.

Biti interesantan, zabavan, duhovit i nametljiv a ne biti dosadan, vulgaran, ne optuživati, ne vikati, ne buniti se,  auuuu …….u našem svetu u kojem živimo teško je to. Tu treba biti profesionalac, treba znati, umeti, dobro poznavati materiju o kojoj pišeš, a ne pisati je suvoparno, pisati  interesantno, imati svoj stil, biti prepoznatljiv i pri tome iskren.

Bilo je toga svašta kod mene…..od onog ne biti majmun, popeti se na himalaje, bilo je krava i NLP-nja,  bilo je ljubavi i SWOT analiza, bilo je…..mnogo toga je bilo. Kojim putem dalje?

Komentari na tekst:

  1. Džejn каже:

    Pusti da te nose „vetrovi inspiracije“. Ne postojiš ti zbog bloga, već on zbog tebe. Samim tim, ne prilagođavaj sebe blogu, već blog sebi. 🙂
    „Lični“ blog je jedna permanentna „slobodna tema“. A i „slobodna forma“. 🙂

    • verkic каже:

      To je i moje mišljenje, ali… uvek to ali… kad bi se nekako mogao izbriati iz naših života. Znaš, nadje se uvek neko da ti kaže i priča o tome šta je u nekom momentu primereno a šta ne. 🙂

  2. dedodoflim каже:

    Znaš kako, uglavnom se ide napred!

  3. sopran87 каже:

    Moje misljenje je da trebas da pises ono sto ti je na dusi. Da ovo bude tvoj ventil, da te ljudi cene zbog iskrenosti i odlicnih tekstova, kao sto je bilo do sada. Pa i ako imas nesto sto te nervira, izludjuje posveti se tome, ocrni, napljuj, samo idi dalje i daj nam jos mnogo toga zanimljivog da procitamo 🙂 Ako pises nesto o cemu ne znas dovoljno ali imas svoje misljenje, navedi da je to samo tvoje misljenje i cepaj dalje, bitno je da tebi bude lakse!Uglavnom, samo idi napred i trudi se da ostanes kakva jesi 🙂
    Pozdrav

  4. zelenavrata каже:

    Ne treba biti nista, iskreno, moj blog je zbrckan od poezije, proze, secanja, svakodnevnice, psovki, suza, zezanja…to sam ja, ovo si ti, dakle svako je ono sto jeste i nema mudrovanja 😀
    Ne moras ni da pises ako ne zelis, sve se moze…niko ne pise zbog nekog drugog, nego zbog sebe, tako da..

    • verkic каже:

      U pravu si Zelena, ali ja volim pisati, pričinjava mi zadovoljstvo, samo teško mi je da budem ono što drugi traže od mene.
      Što ti kažeš ja sam ja, pa kom drago, kom ne.

  5. sarah каже:

    Kao sto Zelena kaze pisi brisi i budi ti, ovo si ti…i to je super… tako je i kod mene, price, stihovi, pa filozofiranja i tako u krug, ali sve pisem zbog sebe, pricinjava mi zadovoljstvo i to je moj ventil…“ Blog “ tj. (ljudi )mi je jako puno pomogao i izmamio mi na hiljade osmehe…
    veliki pozdrav i samo napred… 😀

    • verkic каже:

      Sarah i osmehe, i suze, ali suze sreće.
      Kad sam izgubila svu nadu, najpametnija stvar koju sam uradila bila je kreiranje bloga i otvaranje naloga na twitteru. Ovaj blog, moje pisanje, svi posetioci, svi twitteraši su mi celo vreme osvetljavali put kojim sam krenula kako bih izašla iz tame svakidašnjice.
      Bez svih Vas sigurna sam bila bih još uvek tamo negde na početku tunela u koji sam zalutala ….. Možda će nekom ove reči delovati…..ali to sam ja.
      Neka misli ko šta hoće, a ja imam pravo reći svima jedno veliko HVALA. Hvala još jednom, ali ne opraštamo se, nastavljamo dalje, razumećemo se, a ja slušala savete ili ne, ne mogu drugačije do da pišem iskreno i iz srca. 🙂

  6. Charolija каже:

    Ma ko tebi stalno nešto savetuje? Ima pravila, ali pravila postoje da bi se kršila. To je moja deviza i na blogu i u životu. Kome se ne sviđa ne mora ni da čita, kome se sviđa uvek je dobrodošao.

    „Biti interesantan, zabavan, duhovit i nametljiv a ne biti dosadan, vulgaran, ne optuživati, ne vikati, ne buniti se, auuuu …….u našem svetu u kojem živimo teško je to.“

    Ako je meni nešto interesantno pišem o tome, bez obzira što neko misli da je to glupo, duhovita sam ko leva čizma, dosadna sam ko proliv, vulgarna sam kad mi se hoće, optužujem kad smatram da treba, ponekad VIČEM IZ SVEG GLASA, bunim se, guram se, ljutim se, smejem se, plačem i boli me uvo, komentari su uvek otvoreni, a kome se ne sviđa ima jedno crveno dugmence u gornjem desnom uglu. Klik i doviđenja.

    Ne smaraj se više analiziranjem. Ako misliš da si se previše otvorila, nikad nije previše, to si ti i što bi se krila iza laži. Ovo su sve samo nule i jedinice. 😀

  7. malabreskva каже:

    He,he, mnogo ti dobar ovaj post, sad se secam da sam ga ranije citala. I smejala se… Budi sve po malo, zavisi od dana. Ja dam uglavnom vockica, ti budi verkic, i to je najbolje 🙂

    • verkic каже:

      Nekad je zaista teško biti baš ono što jesmo pored svih ljudi koji nas okružuju. Ako to uspemo i takve nas prihvate…..onda je to ono pravo 🙂

      • malabreskva каже:

        Uvek se setim Pavićevih reči „nismo svaki dan jednako lepi“…
        Svi imamo neke svoje „trenutke“ i kad smo tužni, setni, ludi …. razigrani…
        Mnogo toga utiče na nas, mnogo toga nas inspiriše… ali uvek treba biti „svoj“, nekome se svidi nešto, drugo ne… nije bitno. Sećaš se onoga „niko nije savršen“, kad neko zavoli tvoju „nesavršenost“ to je ono PRAVO 😉

        • verkic каже:

          Moj lični stav je nešto malo drugačiji od naše Sladje. Naime, ja lično da bih bila sigurna u sebe, da bi odisala samopouzdanjem, moram se lepo osećati u svojoj koži. Da bih to pak postigla moram biti zadovoljna svojim izgledom. Na taj način idealno se uklapam u tvoj komentar „budi svoj“ 🙂

        • verkic каже:

          Eto, ovako se desi kad žurim s’ odgovorom. 🙂 Imako su mi mnogo zahvaljivali baš na tome što se trudim svakom odgovoriti.
          Nisam pogledala dobro na koji post je ovaj tvoj komentar te sam povezala za zadnjim – „E, pa sretno!“. Oprosti, ne bih ga brisla baš zbog nauka novim blogerima poput mene, kako bi i oni videli da zaista ne treba nekad previše žuriti….. Pozdrav mojoj Voćkici 🙂

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

CommentLuv badge