…ma, znajte ljudi…..šta da vam pričam…..zaglupljujem!!!

Cele nedelje planiram kako ću u subotu odraditi brdo posla koje sam sebi zacrtala. Osvanu i ova subota, evo prodje već i pola dana a ja nezadovoljna uradjenim. Ono jeste popila sam dve kafe, pojela i parčence hleba, pročitala nekih 80-tak posto tekstova iz Google reader-a a bilo ih je  verovali ili ne ukupno 272. Ostavih i 10-tak komentara na blogovima.

Tu stadoh, zamislih se, s’ pravom, samo da vam kažem!

Kad sam pre nešto više od godinu i po dana počela pisati na svom blogu, tekstovi su bili blago rečeni nezgrapni. Iskrene, istinite  priče i životna iskustva žene u najboljim godinama 🙂 (ako ništa drugo ni u snu više ne pomišljam ono sa početka svog pisanja reći „mala ženica“)  napisane (mada,  sada već jednim prepoznatljivim stilom ove vaše Džepne Venere ili Verkić kako me  mnogi zovu)  stidljivo i ……….. nije lako baš sebe kuditi 🙂 .

Vremenom se pomalo način mog pisanja menjao. Počela sam, čitajući  knjige, koje sam oduvek mnogo volela i zaista mnoge tekstove na blogima, pisati ako ništa drugo malo književnijim jezikom 🙂 .

Danas pak, primetih, nakon mesec dana odsustva sa neta,  mada ne potpunog, da i pored toga što imam mnogo toga za reći nekako ne ide. Napišem običan komentar, a da ne pričam o celom tekstu sa odredjenom temom, čitam ga……….obična glupost. Ne, nisam to želela reći, ne na takav način, pa bolje bi napisalo i dete od 10 godina. Misao mi je u glavi, znam šta želim da kažem ……. ali napisane reči ne prate, ne oslikavaju, ne dočaravaju  misli.

Zadnjih mesec dana radim kao  zamena  čistačice koja je otišla na godišnji  odmor. Bez obzira na školu, na iskustvo, na godine i zdravstveno stanje, kako mi je rečeno, moram biti sretna jer u današnje vreme, eto i za takav posao  treba …………..

Slušam ja ljude kao i uvek i eto, sretna sam!

Ustajem u 3 ujutro, palim na par minuta kompjuter, naravno milion tabova moja lisica sačuva, ali u to vreme isključivo trknem na twitter, napišem po koji tweet ili samo pogledam ko je još uvek budan i na brzinu se oblačim i krećem  jer u 4 treba da sam na poslu.

Izlazim napolje……….. ja i gradske kere jedini na ulici (ili se kaže gradske kere i ja).

Svako jutro se redovno pitam zašto „tamo“ nema neki krevet pa da ja samo malo, par sati spustim glavu i da sam tu ujutro, da ne moram ići, obazirući se iza sebe, gledajući i osluškujući hoće li  neki zakasneli kafanski gost nabasati na mene.

Dolazim do cetra grada, ulećem u zgradu u kojoj radim, te odmah nakon skidanja kaputa počinje maratom koji traje dva i po sata. Sa željom i svešću dobrog radnika, trčkaram od jedne do druge kancelarije, od prizemlja do sprata i ložim kaljeve peći. Obidjem jedan krug, potpalim sve…….maraton ne bi bio maraton da je dovoljan jedan krug te se nastavlja. Sledi novi krug, drva brzo izgore……… idemo ponovo…….. i sve tako do 6 sati.

Šetkam po stepenicama, što je veoma dobar test izdržljivosti srčanog bolesnika, klečim ispred svake peći jer na samo saginjanje moja kičma se počinje  buniti, ali i to nije problem. Naproksen je tu, jedan manje ili više nije problem, za sada,  pomaže. Za sve to vreme, drkćem, obučena kao meda, što mi dodatno otežava kretanje. U 6 sati, peći su već dovoljno ugrejane, toplina se polako počinje širiti kancelarijama.

Odlično, super, uspela sam još jedan zadatak uspešno obaviti! Verovali ili ne s’ osmehom na licu stavljam kafu. Želja  da se posao koga sam se primila a bez obzira koji je,  uspešno obavi,  je jača od umora i napora.

Nastavak svega onoga što me čeka do 9 sati je zaista ne bitan. Svakodnevne poslove čistačice  možete zamisliti i sami.

U 9 sati bih trebala ići kući te  se ponovo vratiti u 13 časova. E sad,  tu nastaje problem. Do kuće mi je potrebno skoro sat vremena,  što podrazumeva da mi toliko treba i da se vratim. Matematika je prosta, izračunajte sami koliko bih vremena provela kod kuće. Ni to ne bi bio  problem da se ja nakon planinarenja po stepenicama  i maratona od jedne prepreke u vidu kaljeve peći do druge,  fizički zaista ne umorim. Odlazak do kuće bi bio kraj toga dana, te stoga ja ostajem u gradu, odem do kancelarije stranke i provedem oko tri sata u njihovim prostorijama.

Da ne otežem i ne crtam do u detalja dalje, od 13 do 16, ponekad i do 17 časova sam ponovo na poslu. Došavši nakon toga kući pogledam u kupatilo, kompjuter i krevet. Nije teško pogoditi,  obično izaberen prvo i zadnje. 🙂

Sad,  sve ovo nisam napisala  da bih se žalila i da bih kukala kako mi je teško. Sretna sam što ću prvog moći skupiti za stanarinu! Onaj ko svakog prvog mora izdvojiti za stan 100 evra verovaće da govorim istinu.

Napisala sam da biste mogli shvatiti zašto me nema i zašto sam sada nezadovoljna svojim pisanjem. Dobro,  nije smak sveta, mnogima verovatno i ne nedostajem kako ja tako ni moje pisanje, ali pored toga što nemam vremena nemam ni snage da čitam. Samim tim što ne čitam…………ma znajte ljudi, šta da vam pričam ……… zaglupljujem! Fond reči  se smanjio. Tu je on negde, u nekoj fiokici udobno smešten u glavi, ali neće napolje.

Nije problem što srce lupa, ko ga šljivi,  zato je tu da lupa, nije problem što dišem na škrge hodajući, noseći i pentrajući se, nije problem što su mi kolena crvena pa nekad se na kukuruzima klečalo a opet  su takva deca postala dobri ljudi, nije problem što su mi ruke suve i ispucale jer ne mogu koristiti rukavice,  dve leve ruke mi ne trebaju, nije problem što se fizički zaista umorim, fizički umor je zdrav i slatko se spava posle njega.

Problem je, ogroman problem je u želji i potrebi ČITANJA a nemanja vremena za to. Čitanjem ja svoj mozak hranim, povećavam moć koncentracije, ostajem mlada, informišem se, povećavam fond reči. Čitanjem ja budna sanjam, putujem u krajeve koje  se samo zamisliti  može, postajem ono što bih želela. Čitanjem postajem bolja!

Ko u ovo ne veruje ili misli da umišljam neka proba. Uzmite mesec dana i čitajte mnogo. Pažljivo čitajte! Nema preskakanja, nema otaljavanja jer ni jedan posao se tako ne obavlja. Uživajte, proživite, doživite, saznajte i naučite nešto novo, zatim počnite pisati.

Videćete da će razlika izmedju onoga što ste ranije mogli i sada možete,  biti velika.

Nakon toga, probajte zamisliti da vam to novo otriveno blago neko uskrati……… ne,  nećete više to dozvoliti!

Komentari na tekst:

  1. zelena каже:

    ja razliku ne vidim, zao mi je sto se mucis i Verkic, bolE te *urac bre 😀

  2. Amarilis каже:

    Komentar – jedini koji mi je na umu – mala ženo velikog srca – volim te sa dubokim poštovanjem za svaku tvoju reč, emociju, koju si podelila sa nama.

    • Verkic каже:

      Draga moja prijateljice kako ja sada da odgovorim na tvoj komentar, kako ovako na daljinu pokazati da se ponosiš sa iskrenim ……… volela bih da se gledamo u oči i ubedjena sam da nam reči ne bi bile potrebne!

  3. Amarilis каже:

    Doči će i taj dan, sigurna sam 🙂

  4. drveni advokat каже:

    Drago mi je da imaš posao!

    A što se tiče zaglupljivanja, ne slažem se s tobom. Sve što je pročitano ostaje, samo se mora što redovnije koristiti. Zato, u ta 4h pauze čitaj, piši, debatuj 🙂

    • Verkic каже:

      Pa sad, ovo se baš i ne može nazvati dobijanjem posla, pošto samo zamenjujem ženu koja je na godišnjem odmoru i rad traje još ukupno 8 radnih dana, no bolje išta nego ništa, stanarina za jedan mesec je obezbedjena 🙂
      A da imam snage nakon ………. rado bih ta četiri sata, mada to nije uvek ni četiri, često je i mnogo manje, pisala a još radje debatovala 🙂

  5. shunjalica каже:

    Verkić, drž’ se, biće vremena za čitanje i za pisanje, a i za igru oko stola. ((( zagrljaj ))) 🙂

  6. Nena каже:

    Život je posao i egzistencija, ne blogovi i pisanje. To je razonoda! Izvini ali ja te zaista ne razumem. Imaš posao, od toga se živi ne od čitanja i twitovanja, prema tome nemaš razloga zbog čega bi se opterećivala a još manje nekome pravdala.
    Pišem kad imam vremena, inspiracije, u zavisnosti od raspoloženja. Ako ikada pomislim da mi je to dužnost i obaveza ugasiću ga sebi zainat.
    Glavu gore jer postupaš ispravno!
    Poslednji objavljen tekst od Nena je Ili jesi ili nisi

    • Verkic каже:

      Ako se iko bori za svoju egzistencija ja sam sigurno jedna od njih ali to ne znači da svoje želje i interesovanja zatomim u sebi. Ne znam zašto si pomislila da je ovaj tekst bilo kakvo pravdanje 🙂 On je jednostavno prikaz trenutnih dešavanja, moje borbe sa potrebama i željama. Njime jednostavno želim pokazati da i mi, ovog puta moram upotrebiti ovu reč koju zaista ne volim, „mali ljudi“, možemo uloženim trudom postati bolji, inteligentniji. Želim istaći potrebu i vrednost čitanja a ne pravdati se bilo kome.
      Veoma dobro znam kako je kad te život nanese da se zatvoriš u jednom malom mestu, kada su oko tebe, veoma inteligentni ljudi, ali ljudi koji nisu u životu pročitali ni jednu knjigu. Veoma dobro znam kako je kada ti vrata otvaraju samo ženice koje isključivo gledaju šta kuvaš i šta imaš u ormanu, kada….. veoma brzo u takvoj sredini zaboraviš komunicirati, zaboraviš svoja interesovanja, zaboraviš na mnogo što šta. Jednostavno zaboraviš sklapati rečenice. Veruj mi, ovo ti govorim iz ličnog iskustva. Ja to više sebi ne želim dozvoliti.
      Osoba sam koja ima potrebu otići i u pozorište, koja želi otići u muzej, koja želi da se smeje i plače čitajući neku dobru knjigu, koja želi da se igra u photoshopu, zašto ne. Po prirodi sam veoma znatiželjna uvek željna naučiti nešto novo.

      Ovo, za mene i pored toga što sam stekla zaista divna poznanstva jer su svi veoma dragi prema meni u firmi gde radim, a što sam verovatno zaslužila baš svojim radom kojeg shvatam izuzetno ozbiljno, ipak nije posao. Ovo je zamazivanje očiju jedne sredovečne žene. Mesec i po dana mogućnosti rada nekome ko ima 50 godina se ne može nazivati poslom, to je jednostavno borba za golu egzistenciju i to privremena.

      Ja ne želim dozvoliti sebi da nakon par sledećih godina budem senilna bakica koja će prepričavati šta joj se nekad desilo jer ovo današnje vreme zaboravlja. Čitanjem ja se borim protiv zaborava, čitanjem razvijam svoje „ćelije“ teram ih da „rade“ „zapošljavajući“ ih stalno.

      Uh raspisa se ja 🙂 ali bih zaista volela da se ovaj tekst shvati na pravi način i zato ću još jednom reći:

      Deco, želite li postati bolji, inteligentniji, želite li postati neko ko se može uhvatiti u koštac sa svim problemima i borbom za svoju egzistenciju, čitajte mnogo i stalno celog života učite jer koliko znate toliko vredite. To znanje nekad neće na žalost biti adekvatno nagradjeno ali blago je u vama i uvek se da iskoristiti.
      Vi, srednjih godina, ako ne želite da vas ljudi zaborave, da vas stave ad akta, ako ne želite da vas vreme pregazi čitajte i učite. Vi to, bez obzira koliko godina imate možete. U vama je snaga koja će vas popeti na Himalaje samo ako to želite.

      Nenice, oprosti, ali morala sam sve ovo reći. 🙂 Verujem da sada ovaj tekst gledaš malo drugačijim očima. 🙂 Ljubim te!

  7. Dudaelixir каже:

    Verkić, svako od nas je bio ili jeste, u novoj životnoj fazi. Tako je i tebi, trenutno. Razumem te. Teško ti je. Bilo je i meni, čitajući o tvom jednom radnom danu. No, nikada se ne zna ZAŠTO JE TO DOBRO! Nije to zaglupljivanje, da znaš samo! Izaći ćeš ti iz svega toga, pronaći neki posao koji dolikuje tebi, tako divnoj, vrednoj i šarmantnoj, pametnoj, načitanoj. Po meni, svako treba da prodje fazu od spremačice do direktorice, ako je to moguće. Onda možeš pričati svojim unucima da si prošla i sito i rešeto. Pa šta? Ništa, dobro je to sve, a ti se samo čuvaj, koliko možeš. Čitaćeš, ima kade, što bi rekle, mi Sose!
    Važno je da si ti srećna, jer, kako si i sama rekla, bolje i to, nego ništa! Ljubim te i istraj, biće nam bolje, videćeš! 🙂

    • Verkic каже:

      Dudice dovoljne su ovakve reči poput tvojih da nam već na neki način bude bolje. Pričah ti danas da se već dobrih par nedelja smešim i ja kao i ti i taj osmeh neće sići sa usana.
      Bilo mi je potrebno samo podeliti sa vama svoja razmišljanja i to je sve. Nastavljamo dalje verujući sebi i uz podršku pravih prijatelja kojih je mnogo!

  8. AnaM каже:

    Kako AnaM zamišlja Džepnu Veneru
    Vrtim se po sajtovima i naletim na nik, džepna venera.
    Odmah sam počela da je zamišljam, malecna, porculanska lutkica, zavijena u svilu i kadifu, sa visokim petama, naravno, nije iždžikljala kao ja, ona može da se popne na štikletine.
    Venera, mora da je mažena i pažena, ta nije u životu digla više od kašike, a i to joj je sigurno neko dodao.
    Pominje već u niku džep, mora da sedi na parama. Što neko ima paretine, a i ne zna koliko ima. Ova nabila džepove, pa sad i u nik tura
    Gledam dalje. ne piše loše, čak simpatično. Izgleda da je i pismena. Mora da je neka novinarka inkognito.
    Komp joj je onako, frrrr i sve može, oš sliku, oš boje oš muziku, samo pipne i sve joj se samo namesti… Vidi se da ništa ne radi, sedi sama kod kuće i zabavlja se….
    I sad ti sve kvariš:)))
    Cmokić… idem da brišem sliku,o tebi, ne, samo ću malo da je prepravim:)))

  9. Nena каже:

    Verkić verovatno sam jednim delom i ja a drugim i ti pogrešno protumačile napisano. Obzirom da smo se upoznale lično i da je u mojim očima stvorena neka jako pozitivna i lepa slika, ovo mi nekako ne liči na tebe. Naime, to što je posao na mesec ili dva ne menja činjenicu tvoje sposobnosti da si se snašla, trenutno radiš posao takav kakav jeste što u velikom može ispasti jako pozitivno. Da li si ikada razmišljala na temu da postoji mogućnost da neko iz firme vidi tvoje kvalitete i po prestanku rada na zameni ponudi ti dobro mesto i stalni radni odnos.
    Ono što sam htela reći ukratko zvuči ovako: voliš da čitaš, ideš u muzej, pozorište… teško ti je, naporno, bolesna si… misli pozitivno jer za sve u životu postoji razlog. Najbitnije je da si se SNAŠLA, a za sva životna zadovoljstva ima vremena.
    Neću te sad smarati time koliko sam poslova promenila, koliko puta bila podsanar itd. Reći ću ti samo da razumem jer jedna od mojih bolesti je koksaki virus koji i dalje hara mojim organizmom. Imam ga godinama, više i ne obraćam pažnju…
    Poslednji objavljen tekst od Nena je Ili jesi ili nisi

    • Verkic каже:

      Nenice umorna sam malo od tog snalaženja na mesec ili dva. Mislim da bi ljudi u mojim godinama ipak trebali imati malo veću sigurnost i da prestanu više trčkarati kako bi su svu svoju energiju mogli usmeriti na posao i porodicu.

  10. Nena каже:

    Veki, jesmo li bolje!
    Poslednji objavljen tekst od Nena je Neostvaren san

  11. milininsvet каже:

    Verkic,slutim kako ti je,jaka si ,snaci ces se ti vec,sad samo izdrzi i zamisljaj bolje dane a oni ce vec doci.

    • Verkic каже:

      Milina, hvala mila. Nateram ja sebe da uvek mislim o lepom samo …… ali, eto, ponekad volim napisati i koji post i u teškim časovima jer život i jesu usponi i padovi 🙂

  12. Milica Čalija каже:

    Bez namere da nešto sa ovde tešim, ili govorim kako je život težak, ne mislim da se vidi pad kvaliteta u odnosu na neke prethodne postove. Štaviše, ovaj je napisan u duhu Bucatijevih novela – sa vrlo dobrom dinamikom i izraženim ličnim doživljajima – pročitala sam ga u jednom dahu!
    Poslednji objavljen tekst od Milica Čalija je Dobro jutro- komšija!

  13. Milko каже:

    Ovo je ubjedljivo najinspirativniji tekst koji sam pročitao u zadnje vrijeme..nemam šta više da kažem.

    Svaka čast Verkić, jedva čekam da ti se sreća nasmiješi. A nasmiješiće se, zaslužila si 😉

  14. Milko каже:

    Nema na čemu, samo mi istraj 😉

    pozz 🙂

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

CommentLuv badge