„Moj duboki naklon! Zatvaram karte.“ (citat)

Pozornica…. daske koje život znače…glumci…kostimi…rekviziti…zavesa…pljesak.

Asojacija?

Život……sudbina……ja……ti….. svi mi ……ljudi oko nas….. situacija….osećaj…..ljubav….. tren…. treptaj……. hrabrost….kraj.

Ako bi u par reči trebala da objasnim ovaj  blog post, ispisane reči bi  govorile sve.

Nekad, dok je Bog hodao ovom našom zemljom, redovno sam posećivala  naše prelepo pozorište. Nisam propustila ni jednu predpremijeru, niti premijeru. Volela sam da sedim u loži, okružena crvenilom draperja, damama s’ šeširom,  obaveznim rukavicama i  malim crnim tašnicama. Volela sam ono nestrpljivo isčekivanje  dizanja zavese i tihi žagor nestrpljivih posetilaca. Pozornica velika, bina pokretna, reflektori, prigušeno šaptanje ljudi oko mene,   sve je to bio život svih nas. U pozorištu i van njega.

Sada kad Bog manje  hodi ovom našom zemljom,  ostade mi soba, noć, tišina i oči uprte u kompjuter. Isored mene je  roman koji sam dobila zahvaljujući svojoj prijateljici (sada već moram tako da je nazovem – htela ona to ili ne),   neutaživa glad za lepom pisanom rečju,   ova mirna snežna noć, dok svi oko mene spavaju snom pravednika.

Čitam stranice romana izdatog još 2005-te, meni dostupne tek ove 2010. Ali dostupne!!!!! Upornost pobedjuje na kraju. Zapamtite to!!!!

Čitam, ne stajući ni tren.  Slova lebde preda mnom kao ptice okupljene u jato spremne na godišnju selidbu pretvarajući se u reči, rečenice, slike, život. Život koji živi neko drugi, ali život koji živim i ja, koji živite vi.  Život koji su mnogi proživeli, ali nisu imali snagu, nisu imali,  ono samo odabranima dato,  da o tome pričaju i kazivaju drugima.

U momentu sam zastala. Zapalila  cigaretu. Oko  zasuzi…… da li od dima, ili od osećanja koja stranice ovog romana bude, ne znam. Zastala sam !

Hrabrost kojom autor piše budi hrabrost u meni,  trag koji ostavlja u meni,  istina kojom  se ogolila u momentu,  a opet istina koju mnogi  od nas dubogo doživljavaju prepoznajući se u svakoj reči. Tu istinu mnogi se boje izreći, u toj  istini  u kojoj se  prepoznajem…… boli.  Da li je to ta suza? Suza otkinuta iz dna duše sebe radi, ili autora? Autor je rekao svoje, smogao je hrabrost,  a ja, vi, imamo li mi hrabrost? Prepoznajemo se, istina, ali znamo li reći, smemo li reć,  smemo li sebi bar da priznamo?

Koliko je žena bilo u istoj situaciji?  Koliko je njih rodilo vanbračno?

CITAT:  …..Na stepenistu su zastajkivali kad me sretnu. U hodniku se sklanjali da prodjem. Posmatrali su me kao da sam nosilac neizlecivog virusa od koga cemo svi pomreti. Moje buduce dete je za druge bilo smak sveta……

Koliko nas je imalo svog Petra, Miroslava, Dejana. Žarka?

CITAT: …….Ja hvatam sebe kako vise ne hodam ulicom vec lebdim iznad nje. Sedmo nebo je bilo podrum za stanje u kom sam se nalazila. Odjednom pocinjem da pricam samo o njemu. Puna su mi usta njega i moja prica postaje hrana za moje drugarice…..

Koliko nas bi moglo da otkrije  deo svog života i da kaže:   – da nije tužno bilo bi smešno?

CITAT:  Kad sam resila da postanem vanbracna mama nisam ni slutila da cu za vecinu muskaraca postati lak plen. Toliko lak da sam se pitala gde, bre, nestade i ono malo udvaranja……

Koliko nas ima drugarice, udate,  stare,  mlade,  svejedno?

CITAT: …….Bila mi je najbolja drugarica sve dok se nisam porodila. Onda je pocela, kad izadje sa mnom, da se ponasa kao da je neko golu isterao na ulicu. Boleo me do ludila njen trud da pokaze kako je postenija od mene. Moralo je da prestane da me boli i amputirala sam je. Od nje vise ne verujem u najbolje drugarice……..

Koliko nas je imalo kontakte s mamama večitih im  dečaka?

CITAT: …….Na svaku odluku svojih decaka koja im se ne svidja dobijaju srcani napad. U takvim slucajevima tablete vitamina C fenomenalno odglume nitroglicerin. Svim raspolozivim sredstvima pruzaju otpor odrastanju svojih sinova. Tesko se mire sa cinjenicom da njihov mali decak voli i neku drugu zenu sem njih a ako se slucajno desi da ta zena ima i dete… sa tim se ne mire nikako…..

Koliko nas hoće da prizna da je zaista volelo i bilo spremno na sve?

CITAT: …….Na njemu sam, moje uzbudjenje ide ka erupciji, pretvaram se u vulkan. Ne verujem da se desava. Zmurim a mrak mi se vrti u krug i pretvara u koncentricne krugove koji se sire, sire… Ne zelim da ikada izadje iz mene. Ti si stvarno moj carobnjak. Tvoj tata te napravio samo za mene…….

Koliko nas je imalo majku s kojom je zaista mogla da priča, bez skrivanja, bez laži?  Koliko nas je otkrio bol njenim nestankom?   Koliko nas je molilo  Boga  – pomozi  mi Bože da sanjam svoju majku? …….. Ne znam za vas…….. Ja jesam! Priznajem!

CITAT: …….Mislio si da sam u trideset sedam godina dovoljno odrasla da mogu da ostanem bez majke. Mislio si da mogu sama? Vidis kako nista vise nije isto? I kako bez nje vise nisam pametna? Znas li kako mi je dok stojim pored njenog groba i razmisljam da ona dole lezi sama? I koliko sam ja, ovde gore, sama? I samo te jedno molim. Daj mi, Boze, da sanjam  moju majku…….

Pitam se sada posle svega ovoga: –  plačem li zbog autora, priče, njenog ili svog života? Odakle suza, odakle jecaj?

Koliko nas  se borilo s ovim svetom  da odigra ulogu koju mu je taj isti svet  nametnuo?  Koliko nas se mučilo da udje u kostim,  kako autor romana kaže koji mu je skrojem, al’ ne po njegovoj meri.  A koliko nas je opet imalo   hrabrosti da stane pred taj isti svet,    pred samo spuštanje zavese  i kaže: – nisam glumica za vas,  a ni vi moji režiseri?

CITAT: ……..Gase se svetla u vasem teatralnom teatru. Mene, van vase crvima nagrizene scene ceka zivot. Moj dubok naklon!  Zatvaram karte.

Posle svega, pod utiskom romana, ove ruke zastaju na tastauri, nemoćne da napišu  i jednu reč više!

Autor romana : Mirjana Dimitrijević Mimica   – Ne znaš ti kako živimo mi normalni


Komentari na tekst:

  1. jelena каже:

    Obavezno ću potražiti knjigu. Hvala ti…

  2. Mahlat каже:

    Ako bih mogla da biram noc u kojoj bi neko citao onda bi bila kao ova tvoja. Hvala ti.

  3. zmajcek каже:

    Odoh brzo do knjizare

  4. Deda каже:

    ..nesto mi poznata ova autorka knjige?? Ajd mi otvorite oci?

  5. Marija Aleksic каже:

    Divno! Obozavam nacin na koji Mahlat pise, nisam znala da je izdala knjigu…

  6. […] Linkove ka svojim blog postovima nikad nisam stavljala iz jednostavnog razloga. Ko čita #pratipetak i želi neki članak još pogledati kod mene, već je tu, ali jedan želim ovde istaći. Svega par redaka sam ja napisala, ostalo su citati iz jednog divnog romana – Moj duboki naklon! Zatvaram karte. (citat) […]

  7. zelenavrata каже:

    Mahlaticka je cudo 😉

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

CommentLuv badge