Ne želim biti majmun!

Sve  češće se u zadnje vreme vratim u prošlost. Sa setom na licu i tugom u srcu,  setim  se tada svih  lepih,  samo meni  znanih jedinstvenih momenata. Do sada sam sva ta dešavanja  iz svoje  prošlosti  ostavila  zakopana, zapečaćena. Ljubomorno sam ih čuvala samo za sebe.

Vratimo se u sadašnjost. Ona me tera da istog momenta postanem  svesna sebe i svog cilja kao i svih  obaveza sebi zadanih.  Ogromno se zadovoljstvo, mada u isto vremene  i izuzetna tuga oseti kad se bar u mislila vratiš unazad u prošlost. Kad se setiš kako si nekad bio u centru pažnje, kako si mogao sve. Znam da ne smem sebi da dozvolim da živim u prošlosti. Trgni se, ovog trena, idemo dalje. Svesna sam da  samo daljim radom i napredovanjem mogu da budem dostojna sebe i svog kontinuiranog napretka.

Zašla sam u neke godine kad ne mogu da se izgovaram glupostima koje mladost donosi sa sobom, kad moram potpuno da budem svesna  svog trenutnog bitisanja u ovom svetu. Koja je razlika izmedju mene (neću namerno reći nas ili ljudi) i majmuna? U napretku, razvoju, učenju jednom rečju evoluciji, a… ja ….. ja ne želim biti majmun!

U zadnje vreme prijatelji me sve češće pitaju:  –  šta se desilo s tobom, drugačija si, energičnija, odlučnija?

Za momenat sam i sama sebi postavila ovo pitanje, ali samo da bih bila načisto.

Istina zablista preda mnom u punoj svojoj jasnoći i čistoti.

Nakon nekih desetak godina uspela sam da se vratim ponovo u krug ljudi  koji su moja inspiracija, koji me  vode putevima znanja jer JA verujem i znam da je znanje moć.  Znanje  može da te   isčupa i da ti pomogne da isplivaš  iz svakodnevne „žabokrečine“ u koju  nepažnjom lako zaglibiš. Od žabe – princ!  Znam, bajka,  kažu neki….. Ne nije bajka tvrdim ja….. odbijam da verujem da je to stvarno bajka! No ne želim da me krivo shvatite. Ne želim ja princa, već ga imam. Želim samo ono što mi je samim rodjenjem omogućeno, a to je rast i razvoj u punom smislu te reči. Imam na to pravo, čak šta više omogućeno mi je, pa ja živim u XXI veku.

Imam mogućnost koje generacije pre mene nisu imale. Imam internet,  samim tim i sve resurse i moć koju on pruža. Ne iskoristiti to, bez obzira na godine bila bi prava budalaština.

Ne smemo da zaboravimo i na mogućnosti koje nam pruža  twitter  (koga interesuje može ovde da pročita značaj upotrebe u poslovne svrhe) . Njegovim korišćenjem postajemo deo online zajednice.  Zajednice koja je  spremna da priskoči, pripomogne, da da podršku.

Pisanjem blogova, postajemodeo ogromne zajednice. U isto vreme, svi moramo da budemo svesni toga,  postajemo i predmet javnog testiranja. Ali zašto ne i to?

Treba da prihvatimo  realnost. Veoma brzo ćemo da shvatimo  koji delić neba u tom svetu možemo da  ugrabimo za sebe (o  uticaju i shvaćanju uticaja  blogova) . Ovo zadnje navedeno,  je malo žešća tema, za koju moram da priznam  još uvek nisam spremna.

Medjutim, ne upada li vam u oči dok čitate  zadnje rečenice,  da je „mala ženica“ za nekih mesec dana postigla već vidan napredak?  Ako  zaista ne bi mogli da  govorimo o  velikom uticaju blogera da li bi ta ista „mala ženica“ uopšte u svojoj glavi uspela da sastavi ovakvu rečenicu? Da  li bi znala da pronađe i linkuje tekst gde možete više da čitate o tome? Uostalom,  da li bi znala šta je i obično linkovanje a pogotovo njegov značaj, pa da ne pričamo onda o bilo čenu drugom. Ovde je zasad reč o samo jednoj vrsti uticaja – onog najmanje mogućeg ( dat  jednostavan primer)  ali za svakog pojedinca veoma moćnog – meni pogotovo. To je jednostavno način učenje, to je prikupljanje informacija, a ko vlada informacijama ima moć.

U ovoj celoj priči vidno i prvo mesto zauzimaju ljudi koji su me naterali na pomisao da moje vreme nije prošlo. Da svako ko postane svestan sebe i svog neznanja ima već po samom automatizmu mogućnost razvoja. Veoma lako i jednostavno. I to je tako.

Ti ljudi me bodre, imaju  veru. Znaju da sam još uvek puna energije, da sam veoma uporna i da lako punim baterije za dalje, više, bolje,  jer sam željna znanja. Uz mene su i kad grešim i puštaju  me da grešim jer na greškama se uči (stara izreka). Ne ljute se  zbog toga, ali mi ukazuju na njih.

U isto vreme veoma bitno i možda najbitnije od svega  je  da za učitelja imam osobu koja  ima moć, znanje, veštinu prenošenja i osećaj.  On je moja zvezda vodilja koja me sigurnom rukom vodi ka  cilju. Nedozvoljava  i ne pušta me ni jednog momenta da skrenem s tog puta.  Svaki moj uspeh shvata kao i svoj lični uspeh. Sretna sam što on ne zna za reči ne uspeh.

Komentari na tekst:

  1. Dragan Varagić каже:

    Zainteresovali ste me komentarom na mom blogu, pa sam došao ovde da vidim vaš blog. Interesantno mi je bilo u startu da koristite blog.com platformu, što nije čest slučaj u našim krajevima.

    Kao što ste videli, dopao mi se jedan vaš tekst i preporučio sam ga preko Twitter-a. Iz vaših teksova se vidi da znate prenositi vaše životno iskustvo, i samo nastavite u tom pravcu.

    Preporučio bih vam još nešto (što možda već znate, ali nije loše ponovo reći) – pišite na blogu, Twiteru, na komentarima drugih blogova… samo onda kada stvarno imate želju da nešto napišete, i kada imate šta da kažete. U tom slučaju, vaši ciljevi će se još brže ostvariti nego što možete da zamislite.

    • administrator каже:

      Nakon ovoga zaista mi ništa više nije teško, jer u životu je svakome potrebna i potvrda onoga što radi. Ona su kao vetar koji čekaju mnogi kako bi mogli krenuti dalje. Taj vetar ste Vi meni bili juče, jer do sada me se ni jedan tekst nije toliko dojmio kao Vaš juče. Nakon njega sela sam i zaista neke stvari počela gledati sasvim drugim očima. HVALA VAM NA TOME! HVALA NA OVOM KOMENTARU I PODRŠCI!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

CommentLuv badge