Neminovnost prolaznosti!?!

prolaznost

Reših ja   sinoć:

– ova noć ima da bude noć bez  kompjutera, ustadoh iz svog ćoška i počeh da se vrtim po sobi.  Deca nisu kod kuće, otišla za praznike kod oca, ćerka kod prijateljice, muž se vratio umoran. Kako i ne bi ceo dan je radio. Otišao u 6 došao u 19 uveče.

Pričala bih ja sad,  ali s’ kim? Gledam u dragog,  „jadničak“ odgovara,  al’ batrga jezikom, mrmlja da ga pola ne razumem. Nisam  sudija, nikako mi ne odgovara ono da….. ne…..  Sad što batrga jezikom i nekako,  al’ vidim batrga i nogama, bure ruma da je popio lakše bi hodao. Gde se setih ruma 🙂 , pojma nemam ali eto. Kažu rum udara u noge, valda zato. 🙂 Nije on pijan, da neko ne bi pogrešno razumeo, nego…….

Istušira se on i leže. Dal’  je pre legao il’ zaspao nisam baš   sigurna, uglavnom ostade ti ja ponovo „sama“. Vrtim se  po sobi, pogledam u kompjuter, e pa nećeš Vera. Jedan dan nećeš i gotovo.  🙂

Setih se  televizora i odlučih.

Noćas gledam televizor!

Sredjivaću malo  nokte  i provesti jedno ugodno veče gledajući nešto zanimljivo. 🙂 ugodno veče 🙂 hahaha!

Sad,  kablovsku nemam, tek nekih jadnih  5 programa. Fox, pink, HRT1, HRT2 i Košava. Vrtim ja onim daljinskim, levo desno, dodjoh i do Madjara, lepa slika, ja blizu granice, normalno to,  al’  samo u sliku da gledam, nisi valda luda Vera. Idem dalje….. „farma“. Bože blejim ja u njih, niti čujem šta pričaju niti… ma čujem ja njih,  al’  brate glupo mi,  da gluplje ne može da bude.

Zatim HRT1, neka politička emisija, politike mi dosta, idem dalje ko’ da imam 50 programa ne 5.

Kad iskoči Seka……. 🙁  sad se već i naljutih. Pa zar  mene  interesuje kako ona sedi u nekom restoranu tamo sa trojicom momaka oko sebe i traži….šta traži…… asistenta,  skontam.

Videh potom kako sedi za stolom, dugačkim….. zabrinuto drži svoje kuče, neće jadničak  da jede, te ti ona uze svoje pahuljice ili već šta beše,  stavi u usta, izvadi,  ma šta izvadi pljune 🙂  na dlan i dade mu da pojede.   Sad nije ja da ne volim životinje, volim ih i tekako, ali ljudi pa nisam debil. Ne mogu ovo  i ubijte me.

Nek’  mi samo neko još kaže nešto  protiv kompjutera i interneta. Ma da zucne samo.

Odoh ja u moje „ćoše“.

Nekad sam znala i po koji ručni rad da uradim. Plesti, vezti, heklati,  ništa mi nije bilo strano. Odmaralo me je. Medjutim, sada u životu u kojem živimo, kad mozak radi 200 na sat, kad toliko toga ima što me nervira, brine, kad…..ma nemam pojma ni šta je glat ni ferket a kamoli…. a gde mi je vuna, gde konac gde….nekad to beše jeftino. Žena mogla biti žena pa nešto i napraviti, sad vala i to ne možeš bez…….. ama bez para. Što da se lažemo.  Jedino da već uradjeno oparam,  pa ponovo, samo ja kad nešto ušijem nije to lako ni rašiti, pola upletenih niti bih isekla,  a tako „fronclavo“ ma,  samo u ćilim bih mogla utkati.

Zato ja volim  svoje ćoše. Tamo mogu šta hoću, mogu da  čitam o krpeljima, mogu da čitam kako živeti sretnije, mogu da čitam prozu kao i poeziju. Odoh noćas po ko zna koji put kod jadrankagavrilovic.com da pročitam još jednu lepu pesmu za kraj ovog dana

Reči na pesku

Шетала је жена плажом исписујући речи,

нижући по песку слова

причала је причу, као што је ова.

Године живота уткане у песку

заменише оловку

и њену, сакривену свеску…….

……Из далека видео се, сав њен уложени труд

у године прошле…….

…….Потреба да остави траг, макар и у пескубила је толико јака,

да олакшала би душу своју……

……Пред сам смирај дана, завршила је причу

па иступила корак даље

да видела би сав свој живот,

док поруку тражила је

како да истраје.

У трен ока дуну ветар са пучине

и избриса њено дело,

плакала је дуго..тихо,чак нечујно.

Плашила се воде, док ступала је смело

а прикрао се ветар ниодкуд

и у онај кратки трен

избрисао сав њен узалудни труд.

Pesmu nisam celu navela, izdvojila sam samo delove, meni prelepe. Verujem da će mnogi čitajući ovo kliknuti na link i pročitati je u celosti.

Čitala sam je noćas, čitam je i sada. Pitam se:   želim li i ja ovako utkati godine svog života pišući…… da li će i meni neki vetar……  jednog dana…… izbrisati svaki trag mog postojanja?

Da li je to neminovnost prolaznosti?!? I šta je neminovnost? Ili….. iza nas, ipak ostaju naša dela…… naše raširene ruke, zagrljaji, napravljena torta samo za njega, poneka reč zapamćena…… delo neko ……

Komentari na tekst:

  1. Akija каже:

    Ćoše je zakon 🙂 volemo ga pa to ti je 🙂 ♡

  2. Akija каже:

    P.S Krpelje mrzimooo 😀

    • verkic каже:

      Nikako mi ne izlaze iz glave :), čak sam u jednom momentu verovala ili ne sedeći u tom mom ćoškiću osetila nešto mili po nozi. Toliko sam alergična na takva stvorenja. 🙂 Srećom ništa nije bilo, samo je tvoj tekst uticao na mene. 🙂

  3. Akija каже:

    🙂 🙂 🙂 i ja se redovno tako prestravim 🙂 Pa samo pipkam mene i Korinu 😀

  4. zelenavrata каже:

    Ne gledas Farmu i Seku, auuuuuu 😀

  5. sopran87 каже:

    Ma niko nista ne sme da kaze protiv interneta, na njemu ima svega i uvek moze da se nadje nesto zanimljivo! Ziveo internet! Mislim, moze i heklanje, ali meni nesto ne lezi da budem iskren 🙂

    • verkic каже:

      Sad videla ja kako muškarci vezu i goblene rade, ali iskrena da budem nisam još primetila nekog sa heklaricom u ruci. Možda bi bilo interesantno probati i to. 🙂

  6. Borislava каже:

    Sad sam probala kako radi prevodilac na mom sajtu, i dobila ovo, mislim da treba da vidite, Vera – obratite pažnju na najniži red u okviru „Misija, vizija….“…..:).

    original: http://yfrog.com/0lfaith1vj

    prevod: http://yfrog.com/5ofaith2j

    Šta još da vam lepo kažem :).

    • verkic каже:

      Ovog momenta sam došla kući i videla Vaš komentar.
      Šta mogu reći na ovo? Sve bi bilo malo, nedovoljno. Osećanja koje je Vaša poruka probudila, ne umem izraziti niti premeti na pravi način. To je nešto duboko u nama, to se oseća i zato mogu samo jedno reći.
      Uskrs je predivan praznik. U meni budi uvek novu nadu i veru u lepo, u onu jačinu koja čuči u svima nama spremna da izadje u datom momentu.
      Vašim rečima: „Šta još da vam lepo kažem 🙂 . “ još veći podsticaj ste mi pružili. Divno je poznavati ljude poput Vas. Hvala Vam na tome. 🙂

  7. jadranka каже:

    „….Ускоро ће нови дан..у томе је и лепота,јер не знам шта ће ми он донети

    Шта год да је,бићу спремна..

    Завлачим се под покривач,две нежне али сигурне руке посежу за мном

    и грле ме..смешим се..то је она снага која ће ме одржати будном на

    капији отвореној за ово сутра које свиће..за препреке које треба

    прескочити..за смех и сузе..за живот који неуморно тече…“

    Kao odgovor na tvoje pitanje… 🙂 Da ,iza nas ipak ostaju NASA dela !!!

    • verkic каже:

      Jadranka, prelep komentar kao i svaka Vaša pesma.
      Uživam čitati ih i nastaviću i dalje i gde god mogu i kad god mogu pričaću o njima jer to su te vrednosti o kojima ja stalno pišem. To je ono zbog čega ja volim kompjuter, zbog čega volim net, zbog čega volim blogere i zašto ih neumorno čitam.
      Hvala Vam mnogo. !!!!

  8. Borislava каже:

    Vreme je da se ja vama zahvalim što postojite, Vera.

    Danas me je posle više od 20 godina našao kolega sa studija – kako je on (onda) bio prvi na opštoj medicini, tako sam ja na stomatologiji, zajedno smo prvi, pre svih, polagali brojne ispite (nepotrebno je reći – sa visokim ocenama 🙂 ), sada – kad njegovo ime ukucate u Google – dobijete ihahaj rezultata, u Americi je odavno…
    On je jako dobar čovek, jako vredan i izuzetno pametan i častan lekar, naradio se žestoko da dođe dotle gde jeste i još mnogo radi, zaslužio je po meni pet puta toliko; ima divnu porodicu, i drago mi je kao za brata rođenog što je uspeo da dođe do toga što ga je oduvek zanimalo, i da s time bavi na nivou na kojem je želeo (takva branša kod nas gotovo da ne postoji, a od ogromnog je značaja).

    Ono što mi je žao… to je što sam ja sedela ovde i čekala da Tito umre, da dođu bolja vremena, borila se da preživim inflaciju, bombardovanje, smrti, selidbe i lične tragedije, da iščupam dete iz svega toga… Žao mi je godina koje su prošle u borbi za život, a moglo je biti drugačije.
    Ne bih želela da ovo shvatite kao samohvalisanje, ne daj Bože, kao kukanje ili ogorčenje, nego kao… „žal za mlados'“ :).
    Valjda svi nekad dođu u situaciju da su direktno suočeni sa onim-što-je-moglo biti…:(. Meni je jedan od tih dana bio danas.

    No, znate kako se kaže: u životu postoji pet stvari koje se ne mogu vratiti: 1. kamen koji je bačen, 2. reč nakon što je rečena, 3. mogućnost nakon što je izgubljena, 4. vreme kada je prošlo, i 5. ljubav za koju se ne bori.

    Pozdrav i hvala vama na podršci i lepim rečima, Vera :).

  9. marouk каже:

    Sta bi smo mi citali da nije coseta? 😀

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

CommentLuv badge