Noćas sam zaplakala!

Kraj godine. Prošlu ostavljamo  iza,  dignute glave krećemo u Novu, s novom voljom, novom snagom, elanom. Verujući  u sebe i svoje mogućnosti. Reči koje sam ovih dana mnogim  ženama često govorila.

Medjutim, opet ta grozna reč, medjutim. Mnogo toga sam u životu prošla. Naučila sam da idem uzdignute glave podjednako  i u lošem  i dobrom,  ipak ostajem bez teksta slušajući grozne istinite priče. Želim da pobegnem od njih, jer odbijam da budem deo toga, odbijam na neki način biti saučesnik, ali ….. koga one imaju…. kome da se obrate ako im svi okrenemo ledja. Kome da se obrate ako ih ponize…..zgaze ne znajući i ne shvatajući njihovu veličinu.

Jedna  meni posebno draga, divna, jaka, hrabra, koja može biti uzor svim „malim ženicama“, koja se iz dana u dan uz smešak suprostavlja svim nedaćama današnjeg vremena me je svojom pričom….. pa iskreno rečeno,  zaplakala sam.

Znaš –  govori mi ona tako,  – išla sam, skoro svaki dan, pojavljivala sam se svuda, bila uporna ali nikad nisam  tražila,  jer  to mi je  ispod časti. Jednostavno sam verovala   da će neko nešto da mi kaže, da me pita,  nešto da učini, da pomogne. Pa svi znaju, ne moram  valda da se ponižavam moleći ih.

Znam – nastavlja –  sada sam konačno u stvari,   sebi priznala! Mogu ja da idem  gde god hoću, mogu da radim i ispunjavam svaki zadatak koji mi postave, mogu da dubim na glavi, šenim kao mali psić,  ali ako ne odem kod onih groznih, starih, masnih, podbulih, kojih još nažalost ima mnogo i koji su zaseli u svoje crvene fotelje kao da im ih je deda ostavio u amanet odmah posle još onog rata …. i ne budem koketa, jasno ne stavim na znanje da ću s njima….. nema ništa od posla. Ti znaš da umem, mogu, da dosta toga znam, da sam radna, da sam kreativna, da bih sve uradila…. ali to ne mogu. Ne mogu i ubij me.

Gledam je nemo. Doterana,  našminkana, jednom rečju žena koja drži do sebe ne pokazujući sav onaj  jad i bedu u kojoj ustvari živi. Čvrsto umotana u spoljašnji celofan, sakrivajući ovog puta preda mnom bezuspešno sve ono što ne želi drugi da primete. Vidim da je stid što  i meni govori, da  jedva kontroliše suze gutajući ih voljom diva.

Šta reći….. kako ohrabriti…. sve je u suštini glupo…. To znam ja, to  zna ona…. Svesne smo da bi sve što bi se izgovorilo bilo u suštini besmisleno. Reči koje hrabre,  nisu potrebne… hrabrost ima…. reči saosećanja nisu potrebne jer nam je obema jasno da sit nikad ne može zaista da se stavi u kožu gladnog. Reči utehe, ne ni to joj ne treba.

Zagrljaj, samo jedan snažan iskren zagrljaj prijatelja bio je dovoljan da se nasmeje……digne glavu……jer zna da je još jača…..još veća u svojoj snazi……. želji  da istraje. Sutra će uz pihtije skuvane od kožurica dobijenih od komšinice,  sa čašom vina kojeg je opet dobila za rodjendan,  da zapeva.  Znam da neće pustiti suzu, znam da će sretna ući u Novu godinu, jer je svesna moći privlačenja. Znam da ću  sledeće godine da je vidim  u punom sjaju jer sam sigurna da će da uspe.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

CommentLuv badge