Sve će biti kristalno jasno!

Još jedna slava i jedno okupljanje je iza mene. Svi sudi oprani, vraćeni na mesto, šerpe i šerpice uredno napunjene ostacima hrane stavljene u frižidere i zamrzivače. To,  tako mora, pa ne  sme  tog dana da se gleda i razmišlja  šta će biti sutra.  Sutra je sutra, danas je…..daleko od …. o tome ćemo ……sutra.

Gužva, „brlog“ po celoj kući, nervoza, trka, u momente neka nejasna i bespotrebna euforija, ali ni dan kasnije gorak ukus u ustima,   mučnina, tuga u očima, nije nestala. Ovog puta jača nego ikad,  guši, nedozvoljavajući razumu, ma šta on to bio, ovladati mislima.

Zašto  se ne mogu  da se pomirim sa činjenicom da sam tu gde sam, da sam s ljudima koji mi ne odgovaraju,  da slušam pesme koje ne volim, da vodim glupe razgovore, od kojih  mi se nekad stomak okreće,  ali isto tako ih vodim, ne idem nigde, ne bežim, uporno ostajem tu zatečena svojim mislima.

Nema  prisiljavanja , niko nije uperio pušku u mene,  ali ove   paukove niti su mnogo ubojitije od bilo koje puške, bilo koje sile na svetu. Lepak u koji sam utrčala u jednom momentu nepažnje, zaslepljena,  bežeći  u nešto,  tada za mene sigurnije,  hipnotisao je sva moja čula dugi niz godina.  Želeći i bežeći  u izmišljenu „mirnu luku“  niko mi nije mogao objasniti niti ubediti da malo ipak razmislim, da se zapitam jer jednog dana….. Ne,  tada niko, a sada…… ja sama…..

Sada ta Mirna luka više nije dovoljna. Pitam se, kao i mnogo puta ranije  da li se to i drugima  dešava, da li smo obični smrtnici  koji preko hleba traže  pogaču ili……?

Da li smo mi jednostavno ljudi navikli da  nešto želeći,  u trenutku zgrabimo, uzmemo,  a  kasnije kao stari kaput bezuspešno pokušamo odbaciti što dalje od nas, ali ga uporno godinama nosimo, kukajući i kudeći svaki ofucani šav kao i  ono belilo baš tu gore nastalo od sunca kad smo ga zadnji put…..Medjutim ne menjamo ga. I dalje je uz nas, ljubomorno ga čuvamo jer ko zna kako bi onaj…. nismo mi više….ipak ovaj stari…… ma sigurnije je…..

I sve ove rečenice i misli  danas su  u momentu  jasne u momentu  konfuzne, odlučne a opet sputane, zatomljene.

Sad razumem velike slikare, velike pesnike. Kad Vam ništa nije  jasno gledajući ih i čitajući, samo pustite  sopstvene misli na površinu i sve će u momentu biti kristalno jasno.

 

Slika preuzeta sa sajta

Komentari na tekst:

  1. njanja каже:

    … neznam dali su to samo trenuci,.. ili čak i duži periodi da se osećamo ko odvaljeni od života, koji smo sami sebi skrojili…. neznam dali je to do nas, ili do tih okolo nas.. dali se mi otudjujemo, dalje razvijamo u drugom pravcu ili shvatimo samo da smo se terali u neke okvire, koji nam nepašu.

    to sam doživljavala pre jedno četiri godine,… pedeset ljudi oko mene… svi mi govore,… ti si naša,… ti ovde pripadaš,… ruska duša, mislim , pa bliža sprskoj..
    (malo drugačija priča od tvoje,.. ali osećaj isti)…

    neznam šta da ti kažem… ja sam uvek bežala od nekog pripadanja nekom,… kako moj otac kaže: ti si divlja…
    a sada verkić umirem da negde ili nekom pripadam…

    eto, sad jbga,… udovolji meni, jednoj neukroćenoj goropadi!

    a kod tebe,… tebi možda treba samo refreshinga,.. da odeš,…pa da se vratiš.. pa da opet bude lepo, ono što si ostavila.

    • administrator каже:

      Moja najiskrenija prijateljice (nadam se da te mogu tako zvati) moram priznati da si donekle u pravu. Samo ipak, dovoljno sam prošla da se bojim da kad jednom osoba koja postane svesna nekih stvari ode, nema vraćanja. Možda bude i tuge i kajanja, ali povratka nema. Zaslepljenost je najgora stvar u životu, jer kad se progleda ode se u drugu krajnost.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

CommentLuv badge