Pa ajd’, biću majmun!!!!

Kako pisati o nečemu i objasniti to nešto,  a pojma nemaš ni šta ti je rečeno, ni šta su pronašli, a još manje šta dalje da radiš? Mislila ja do sada da nisam baš nešto posebno  pametna ali,  alo,  nisam  vala ni toliko glupa. Medjutim,  izgleda da ……

Ovaj blog post će biti baš  onako  twitteraški „pikila kakila“ ,  naravno nisu svi tweetovi takvi kao uostalom ni svi moji članci (valda :scratch:) a i malo duži će biti od 140 karaktera, ali čini mi se i moj život se sveo na to „navedeno“  pa šta ću. Nakon zadnjeg,  dužna sam objasniti ono moje jučerašnje putešestvije……. ne znam  kako bih ga drugačije nazvala.

Naime odlučila ja poslušati mnoge savete i nakon jednog blesavog nalaza konačno posetiti bolnicu. Jao meni i naopako, bolje da sam lepo sedela kod kuće, kuckala na kompu, twitteru, pročitala poneki novi članak, poigrala se s’ dečicom, il’ prosto legla, dignuvši sve četiri što no se kaže,  nego što sam se uputila u ovu avanturu.

Čitamo mi i slušamo, naravno i svesni smo čak svega toga da je bolje sprečiti nego lečiti. Kažemo mi bolje preventivno otići, pogledati, uveriti se da je sve u redu,   trebalo bi ono bar jednom mesečno posle 40-te godine obavezno otići….. Uh jeste to tako, samo ne znam gde. Odemo li zdravi kod naših lekara,  ako se ne vratimo bolesni, razočarani, izgubljeni  nego što smo ikad bili, Bog me ubio.

Jest da ja nažalost nisam otišla  baš preventivno, ali ajd’ što izgubih čitav dan, nego se i izlamatah, izdobijah inekcija, ispregledaše me i ne pipnuvši me, a rezultat……e pa nemam pojma koji je rezultat svega toga.

Ideš brate mili u školu, pa naučićiš nešto, bar nešto ćeš zapamtiti, odeš u prodavnicu pa kupiš nešto (ako imaš para naravno), odeš u šetnju pa makar sretneš nekog, al’  jučerašnji dan meni ode u nepovrat. Niti  sam pametnija, niti  sam nešto saznala, nit’ sam nešto kupila, niti me pokopali,  niti me izlečili, zalečili, izdijagnosticirali, uputili, ma ništa od svega toga.

S onim mojim jednim nalazom ja se spremala da ovde već pišem neke budi Bog zna kakve tekstove, neka opraštanja i šta ti ja već sve znam, razmišljala kome ću ostaviti olovku, kome halljinu a kome gaće i ovu tastaturu na kojoj pišem.

Taj jedan nalaz juče mi otvori vrata kod lekara opšte prakse a da  nisam morala ništa učiniti od svega onog što pisah neki dan. Dobi ja odmah uput i ne tražeći, čak šta više rečeno mi je da odmah sa njim odem u bolnicu. E a tamoooooo……..

Znajući, bar to sam do sada već  shvatila,  da moraš odmah na početku reći da ti je jako jako loše, al’ zapamtite ono „jako jako“ loše, dadoh knjižicu i izadjoh da sačekam u hodniku. Nakon sat vremena izadje fina sestrica koja se u medjuvremenu setila da sam rekla da mi je jako loše, pozove me unutra, izmeri pritisak i sad kad je priupitah koliki je,  slaže ti ona mene dok si rekao keks. Da li je  mislila da sam toliko glupa, da posle 15 godina sa takvim problemima ja ne znam i ne umem koristiti tu spravu, jer pa Bože mi valda još živimo u ne znam kojem vremenu, ja stvarno ne znam, al’ evo ako neko od tih dragih stvorenja čitaju ovo da bi shvatile da nismo baš toliko glupi da kažem:

– Znate drage naše sestrice, kad osetim da počne da kucka nešto, a pre toga mi Vi turili i umotali mi ruku u ono čudo, te pogledam u onu vašu spravicu tu mi je gornji pritisak, a kad čujem, osetim  kuc kuc kuc pa stane eeeee to je donji.  Nema više. I zato brate mili nemojte nas više lagati i praviti majmunima, uz to još kao pazite na nas i date nam papirče u ruke gde ste napisali maltene duple neke brojeve od onih rečenih,  pa sa tim istim papirom šaljete nas odmah na odeljenje. Strašno. E takve gluposti, takve budalaštine mene nerviraju.

– Znate ‘ajte vi lepo polako na odeljenje, to vam je tomo malo niže, sa ovim papirima,  imate hodnik desno pa se tamo javite. Slušam ja uputstva, lepo vaspitana ženica, al’ u njima niti zbog čega da se javim, niti šta da kažem niti koja vrata desno a beše  ih hvala Bogu 6.

Dodjoh ti ja na odeljenje, ajd’  nije bitno koje i tutnu besna sve ove nalaze u ruke prve  sestre koja naidje i blesavo reče:

– Mene poslali. Čutim namrgodjena, ona me gleda neshvatajući, ko šta, zašto……. ja samo sležem ramenima, e niste hteli ništa da kažete, pravite od nas majmune pa ajd’  biću majmun.

– Zašto su vas poslali?

– Nemam ja pojma. Sestrica mi dala ove papire i rekla da dodjem kod Vas, sad da li je baš kod Vas ili  na neka druga vrata, pojma nemam,  reče u hodnik desno. Kako vidim ovo je hodnik desno, a sad dalje …….

Unese ti ona papire u jednu prostoriju, izlazi zabrinuto napolje i iako sam ja lepo došla na sve one moje dve noge, sama, bez pomoći, uhvati me pod ruku kao nekog bogalja i ljubazno:

– Hajte unutra, eto da ovde, ovde treba, uvuče me ko gumenu lutku. Šta ću, nasmeja se ja sada već, jer poznata mi je ta situacija. Mnogo puta nažalost dešavaše mi se  to.  Znam  da mi je pritisak 200/120, čula ja to lepo,  iako mi nije bilo rečeno, ali i pročitala na onom papirčetu, znam da to i nije baš malo, ali funkcionišem ja i sa njime.

Dadoše mi oni odmah tu jednu inekciju u venu, tutnuše tabletu ispod jezika, objašnjavajući:

– Znate grickajte polako, nemojte….. a posle kratkog vremena ići ćete…..aman žene. Dosta više, znam šta ste mi dali, znam kako i šta treba da radim, znam šta će se dešavati, pa to …..No dobro.

Pitam ja tu šta treba dalje da radim, gde da idem.

– Ne,  nigde samo sedite, pa kad budete……

– Aman, ja dodjoš kod lekara, još ga ni videla nisam, gde ću posle,  da li ovde na odeljenje ili……

– Ne,  stanite…..ima vremena, prvo da mi ovo, pa ćemo vam posle. E sad je bilo dosta. Da ja vama kažem. Taj vaš Lasiks što mi dadoste kod mene neće funkcionisati još dvadesetak minuta,  došla ja lepo na mojim nogama,  znači mogu da hodam, nisam ni batrgala niti se onesvestila, niti….kažite mi gde da ja sada idem.

Bilo tu ubedjivanja…. da bih ja opet na kraju, šta drugo nego besno sela ko luda na klupu u hodniku a oni kao pazili na mene al’  s druge strane vrata,  ne znam kako to uspevaju al’  tako ti to biva, pa sam šetkala, pa opet sedela i tako dobar sat vremena.

Pritisak naravno, nažalost, ali tako je,  spao samo za 10 i to gornji, onaj srčani ostao  onakav kakav je i bio. Ispriča se ja za to vreme i ismeja mobilnim i sa jednim našim twitterašom, kome usput da ga podsetim, ako bude ovo čitao,

– nemoj da me nosiš na duši nego……:pismo:

Smejali se mi i da nije bilo njega, ja bih možda i kući otišla. Ovako u toj mojoj šetnji, sprdnji, ljutnji i priči izadje konačno i  sestra i ponovo isto…..

Ma ne mogu ni da pričam.

– Znate morate još…..

– Ama neću više ništa,  kažite mi gde bi ja sad trebala ići i šta raditi i to zbog onog što sam došla. Hvala svima koji su mi  rekli larmaj, galami, traži,  jer stvarno ne možeš drugačije. Uputi ona mene konačno u drugi deo bolnice na rengen. Odo’  ja malte ne trčeći,  samo da se ovo sve što pre završi.

Isnimaše ti tu mene i dobih konačno i taj snimak iako imam jedan od pre swawr dana. Vratih se u prvobitnu ambulantu. Sad iako mi je pritisak samo za mrvicu bio bolji, očito su mislili da takva mogu čekati još tri sata u hodniku. Pa dadoše oni meni inekciju i  zašto bi dalje mislili,  ta inekcija mora da je…..e sad da li i kod mene mora ili… zašto bi oni o tome mislili?  No dočekah ipak,   i konačno posle 14 časova udjoh kod lekara. :gott:

Njoj jadnici,  moram ovo  reći jer   shvatam ja kako je raditi sa ljudima, već dosta svega, prošlo eto i radno vreme, umorna,  priča mobilnim:

-Evo još malo pa ću i ja valda…..ima li neko još u hodniku?  – pita mene.

– Ima još jedna ženica. Prevrne ti ona jadna očima i okrenu se meni.

Pogleda  me, uze sve one papire iz mojih ruku i  reče

– Vi morate pod hitno kod kardiologa.

– Dobro znam to, ali znate Vaša koleginica pre deset dana napisala nakon pregleda snimka……. pa molim Vas ako biste mi hteli reći…..

– Dobro, dobro to ćemo pratiti, ali vi morate kod, ponovi ona opet.

– Ali doktorice, ja nisam malo dete, nisam plašljiva,  prošla sam to sve sa svojom majkom,  znam kako… te vas molim….

– Ja sam vam rekla, moj savet je da odmah idete kod kardiologa….ovde sad drugo ja ne vidim ……a po potrebi dodjite i kod mene…i okrete se i poče da kuca ona izveštaj. Skakuću oni njeni prstići  po onoj tastaturi birajući i tražeći slovca po njima, stojim ja i ćutim razmišljajući čvrsto odlučivši:

– E sad si ti Vera bila kod lekada  i ko zna kada više. A ti dragi mužiću,  šta da ti radim i dalje ćeš sanjati ko zna šta,  jer vidim da se noću prevrćeš, da ti je izraz lica kao da te jure najljući gremlini. Ja ću verovatno s’  vremena na vreme se zapitati, pasti par sati u bedak, ponekad napisati i koji blesavi članak, al’ osmeh na lice, put pod noge,  život teče dalje.

Komentari na tekst:

  1. marouk каже:

    Draga moja, ti hitno moraš kod kardiologa 😀

    Ali naravno to već znaš. Dolaziš li u Beograd skoro?

  2. zelenavrata каже:

    …a kod kardiologa ti zakazu za tri meseca… 👿

  3. Charolija каже:

    Meni cela ova tvoja priča zvuči tako da izgleda prvo stvarno treba da ideš kod kardiologa, jebo ti sve ostalo ako ti otkaže čuka, nemoj bre da se zezaš.

  4. shunjalica каже:

    men’ o’de niš’ neje jasno !?!
    je l’, uopšte, trebalo ići po taj uput ili ne? 🙄

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

CommentLuv badge