Paukova mreža?

Sastavni deo života svih nas, hteli to ili ne, pa tako i moje malenkost je  nažalost i politika.  Bežali mi od tog vraga  ili hrlili mu glavom bez obzira, uzgred budi rečeno često veoma naivno, u jednom momentu naših života dostići će nas na bilo koji način  i uvući  nevine u njenu paukovu mrežu.

Ni danas ne mogu da verujem,  a govoriću vam o iskustvu svoje tetke, koliko je  ona  zaludjena jednom  idejom,  očekujući neverovatne promene. Ne mogu da verujem sa koliko žara je jedna takva žena kao ona govorila,  sve nas ubedjujući u iskrenost i ispravnost ideja  stranke kojoj je pripadala (i pripada),  njihovoj različitosti, promenama koje jedino one mogu i umeju da izazovu, slepo verujući svakoj reči koju je čula.

Prosto moram da kažem  da sam ja pokušavala godinama da ostanem negde po strani, iako ne uvek,  priznajem.  Kako bih o ovoj temi  mogla da napišem  celu knjigu a  ne želim  nikog previše da opterećujem, pokušaću da iznesem tetkin slučaj jer možda će baš tebi koji sada ovo čitaš,  da  pomogne da  izbegneš tu mrežu, klopku u koju predpostavljam će svako,  na ovaj ili onaj način,  prosto  da bude upleten kad tad. Ili ćeš bar sa više razuma da kreneš u  avanturu zvana POLITIKA, jer samo na taj način može da ti donese i nešto dobro. I znajte,  iako svi oni kažu niste vi tu zbog nas, nego mi zbog vas, znajte da su to samo obične vešto korišćenje  parole na koje  veoma brzo nakon izbora zaborave.

Govorila  sam tetki da je politika jedna vrsta posla i da se u posao  ulazi trezvene glave gde emocije moraju da ostanu po strani. Skretala joj pažnju da malo uspori, da zastane, ako ništa drugo da ne uvlači druge ljude. Kako je sve radila  čistog i otvorenog srca,  ubedjena u potpunu ispravnost onoga što čini,  za sobom je povukla mnoge   poznanike i prijatelje.

Redovno je odlazila na sastanke, brzo i efikasno odradjivala sve poverene joj zadatke, skupila popriličan broj ljudi na onom mestu gde je bilo nezamislivo  da se napravi  neki vidljivi rezultati. Mesto koje je naučilo da kritikuje sve i svakoga ali nikad u suštini nisu želeli bilo kakve promene. Kritikovali su postojeće, ali…. ma znate o čemu pričam. U suštini su to ljudi kojima niko ko  bi došao na vlast ne bi  bio dovoljno dobar.

Potpuna i iskrena predanost radu je čak i takve ljude naterala na razmišljanje i na akciju. Još jednom moram da naglasim da njeno opredeljenje nije bilo izazvano onim današnjim razlozima mnogih,  tipa:  – učlaniću se jer treba mi posao, treba da zaposlim dete, ženu,  muža, ili,  želim da se posvetimi tome kako bih posle ja…. Ona je u to ušla potpuno slepo, čista srca, puna ideala, verujući da će da bude delić jedne mašinerije koja će zaista doneti te tako svima nama  potrebne promene.

Da ne bi odugovlačila,  a opet, da pojasnim o čemu konkretno pričam, mada sam ubedjena da je svima sve već odavno jasno, samo neko želi to sebi da prizna neko ne,  nakon par godina moja jadna tetka je došla u situaciju da je morala prvi put nešto  da traži za sebe ubedjena da će joj druga „porodica“ kako ih je nazivala, u koju je tako  slepo verovala, izaći u susret. Ali,  na žalost….. Šta da pričam?  Znate i sami… Duboko se razočarala.

Mnogima se tu pomagalo, od onih kojima pomoć ili  usluga nije bila baš preko potrebna,  do onih pak koji je ni najmanje  nisu zaslužili, bar ne nekim svojim radom i angažovanošću, ali ne i njoj. Uradila je što je trebala, sada su drugi ljudi potrebniji, sada su oni bitni, a ona……..

Kako je ona osoba koja ne priznaje u životu da je nekog ili nešto pogrešno procenila i dalje je aktivna. Odnosno,  samo kad su izbori, jer naravno pretpostavljate da je se tada sete. Ali za nju to nije bitno. I dalje odlazi, obavlja poverene joj poslove uporno govoreći:  –  tek sad imamo posla, tek sad…. trebalo se do sada….. nije moglo ranije… videćeš. Ti si mladja, imaćeš jednog dana bolje uslove, stabilniju situaciju…. moći ćeš da iskoristiš ono što ja…. tvoje dete će da živi u …..

Naravno i ja živim u ovom vremenu. Promene su potrebne. Neću da ja, da mi  dete i unuci govore ono –  „uvek isto“.

Zato apelujem, molim, preklinjem! Radivoja, Mariju, Sanju, Marka, Sinišu, tebe Teodore, tebe Pero, tebe Nado,  iako ste političari znajte da  u životu  svoju reč treba da  održite.  Mi ljudi smo ljudi zato što se vežemo za reč ne za…. Budite ljudi i onda kad postignete nešto, kad ste na položaju, kad ste na…..

Nemojte da vam govore drugi pišu, nemojte da ih čitate,  govorite iz duše, govorite iz ubedjenja, iskreno  i  ne zaboravite kad ste u situaciji delovati u pravom smislu reči –  radite kao što ste govorili.

SAMO TADA ĆE  LJUDI ZAISTA DA VAS PRATE JER ĆE VREDETI DA VAS PRATE!

Ne zbog posla, ne zbog lične koristi nego samo zato što ste dobri i što ste omogućili da stranka ne bude ljudima mesto gde će se okupljati iz pogrešnih pobuda,  jer, pa Bože,  treba na neki način da se dođe  do posla. Tada neće biti neopredeljenih koji će da razmišljaju i govore:  – ma svi su oni isti!

Jedan mali savet za kraj (bez obzira kojoj stranci pripadali):  ne gadjajte se cipelama – nije lepo!

Namera mi nije bila prozivati ni jednu postojeću stranku, ovaj tekst se odnosi na sve i jednu!

Komentari na tekst:

  1. Charolija каже:

    Politika je najveća kurva. Žao mi je zbog tvoje tetke, žao mi je svih nas, bili u politici ili ne, jer sve što se dešava, iza kulisa, po raznim partijama i na vlasti je ono što svima nama uništava živote.

    • administrator каже:

      Da u potpunosti se slažem s tobom, ali sam opet ipak ubedjena da mi koristeći uticaj društvenih mreža možemo, naravno polako, ali možemo dopreti do svesti „novih političara“, koji bi na taj način videli da sve ono što se skriva može izaći na videlo. Isplivati na površinu sva prljavština koja je dosad ostajala tamo iza kulisa. Internet je čudo! Iskoristimo ga i dajmo naš mali doprinos promenama.

  2. Charolija каже:

    Svakako je tako. Ne treba ćutati, negde nekom će da znači, nekog će da natera na razmišljanje, nekoga na dela.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

CommentLuv badge