Džepna Venera blog

Slušati ispovesti  super heroja, div žena, ostati sabran i pribran pred njihovim tragičnim životima, nakon čega  sve još treba da se uobliči  u jasnu priču, uraditi to dostojno   njihovog dela,  jedan je od težih zadataka koje sam stavila pred sebe.

Davne 1937 godine u malom gradiću u Vojvodini, sa samo 8 godina mala E. M., jedna od troje dece  takodje E. M. završila je na svoju nesreću, ili, ko zna, možda ipak  sreću  u samostanu. Za njeno  školovanje brinule su se opatice.

Nesretni počeci male devojčice na neki način su unapred  odredili  i njenu  dalju sudbinu i  životni put.

Otac ih je napustio.  Nije bio dovoljan odlazak sam po sebi.  Želeo je to da uradi na što  bolniji  način,   te je pre odlaska zapalio i zajedničku  kuću kako za njim ništa ne bi ostalo.  Majka male E. M. stojeći na zgarištu svog samo kratkotrajnog sretnog doma, grčevito je držala za ruke okupljene oko sebe  troje svoje nejači,  možda čak i zadnji put tako sve zajedno na okupu.

U  trenutku slabosti, ili odvažnosti  i izuzetne hrabrosti kakvu samo majke  imaju,  reši da jedno od njih ostavi na za nju tada najsigurnije mesto na svetu, kako bi bar ono  u životu nešto imalo i ne bi moralo  da prolazi kroz neizvesnost, glad koja ih očekuje.

Koliko  snage i odlučnosti majci treba  za jedan takav postupak,  niko od nas ne može da zna.

Sve što je mala E.M. doživela u narednih osam godina ostala je tajna, koju je ona u medjuvremenu sa sobom ponela odlazeći,  dosta godina kasnije,   sa ovog za nju okrutnog i nemilosrdnog  sveta.

Nakon završetka male mature, ili kako se to već zvalo tada, s upletenim kikicama dignutih i pričvršćenim na glavi kako  bujna kosa ne bi slučajno prekrivala deo lica, jer ne bi bilo primereno,  obrela se na kraju rata u bolnici 100-nak kilometara udaljenoj od  rodnog mesta.  Godinu dana  je radila kao priučena bolničarka u jednoj partizanskoj bolnici kojih je verovatno u to vreme bilo mnogo.

Imala je želju, a  i mogućnost joj se pružila, da nastavi školovanje  o trošku države. Kako se u njenom životu nikad ni jedna želja nije ostvarila, tako ni ova nije mogla.

– Sudbina valda, govorila bi.

Onako naivna, neiskvarena, nepripremljena za život,  1946 je sklopila brak sa čovekom 18 godina starijim od sebe. Lep, naočit, stasit, uz to i rečit, iza kojeg su već  bila dva promašena braka,   lako je prevario prelepu devojčicu s kikicama. Malo stvorenje,  očarano izgledom svog odabranika,  nije ni slutila da će već prva godina braka za nju biti prava  mora koja će  iz dana u dan da se produžava  i da bude  sve veća punih  32 godina.

Prve batine u svom životu koje je dobila,  kako tiho spuštenog pogleda priča, bile su nešto što nikad nije mogla da zaboravi.  Početak devetog meseca trudnoće, sretna isčekujući skori dolazak prvog joj deteta, iako je dan bio kišovit seća se, čekala je svog jedinog dobrotvora u životu kako je  tada još uvek mislila o njemu.

Došao je s kišom….., uneo u kuću blato….. i  ono što je usledilo nije za ……zaista ne mogu…….

Posle toga, ova div žena je redovno skrivala suze u svojim očima svaki put kad bi kiša padala.  Dok su se drugi radovali svakoj prolećnoj kiši koja  donosi rod, njoj je jedna takva odnela sve…. Nije više bilo onog uzbudljivog iščekivanja novog života. Otrgnuto, ubijeno već u stomaku. Ubijeno od strane jednog monstruma koji se kleo ljubavlju.

Učena da mora slepo da sluša, da je muž gospodar, učena da ga nikad i ni pod kojim uslovima ne sme ni da pomisli da ga napusti a kamoli to da uradi,  takve torture,  su nakon tog prvog puta,  počele redovno da se dešavaju.

– Ti imaš muža, dobrog muža,  govorila mi je  posle mnogo godina u  želji verovatno  bar na momenat  da skrene od svoje priče i svojih misli.

– Čuvaj ga, dočekuj ga uvek radosna i s osmehom, neka je ručak gotov, neka je soba uvek topla, jer ti i ne znaš koliko si sretna u životu.

Na samom početku svog dugogodišnjeg „braka“, nazovimo to tako,  razočarenje, tuga koja nikad više neće da nestane iz tih prelepih, kao jezero dubokih plavih očiju. Retko ko je čak mogao i da vidi svu dubinu plavetnila tako dragih mi očiju. Držala ih je uvek spuštene, bojeći se  verovatno nekih  novih povreda.

Tek početak priče,  a ona, ta mila,  tiha,  prelepa ranjena  košuta  leži nema zagledana u daljinu  nekih samo njoj znanih dana.  Nakon toliko godina skrivanja bolne joj istine,  uz jedva vidljiv tihi uzdah  konačno je iz nje, duboko skrivena u tami prošlosti, počela da  izlazi jeziva priča  života.

Priča je dugačka, potresna, tera na razmišljanje, ostavlja dugoke tragove u  srcu.

Ovakvih i sličnih  potresnih ispovesti  div žena, koje se godinama bore  lavljom snagom  a  pri tom  potpuno same, nezaštićene i bez podrške  kako svoje porodice, tako i od strane državnih organa,  nažalost,  ima mnogo.

Čuvajući ovu istinitu ispovest  ispričanu mi pre 15 godina i sad se pitam imam li je  prava ovako javno izneti. Da je mala ženica s kikicama tada znala…… da li bi…… ali  sigurna sam  da je svoju životnu priču ispričala baš meni s odredjenim razlogom.

Slika preuzeta sa Google/images a web sajt za sliku možete učitati putem ovog linka