Džepna Venera blog

Reših ti ja posle dobrih desetak dana da konačno nešto uradim za sebe. Da mrdnem s’ ove „mrtve“ tačke. E sad, pitaćete se, ova sigurno opet  pokušava da traži neki posao, ili evo sad će ona tu nama one guru teme, treba….. misliti pozitivno…. treba reći sutra ću imati pun kofer para i …… pa ne baš odmah sutra ali…… eto za par dana lepo ćeš ti da sediš u svojoj sobi i da brojiš te silne pare.

Ništa od toga.

Posao sam tražila, niko ga izgubio nije, nemoš ga naći, to jest našla ga ja,  idem svaki dan uredno „negde“, čak sam počela već i da zapisujem  jer treba se  uklopiti i neki red napraviti, sve  „značajniji“  ljudi oko mene, al’ para nigde. Taj moj posao niko ne plaća, il’ ja možda ne znam to da naplatim …….. Štaćeš, takav je ovaj moj život.  Pomirila se ja sa tim. Dok sam živa, tu sam na raspolaganju za druge, tu sam ako….. ali ništa više. Uzgred, papire za udruženje čekam, možda i dočekam jednog dana.

Ostavimo sve to po strani sada, ovog puta  radi se o nečem sasvim drugom. Treba da krenem ozbiljno kod lekara. Nemojte mi samo reći, pa ajde u čemu je tu problem. Veliiiiiiiikih problema tu postoji. Da bi stigao kod onih kod  kojih treba, a para nemaš (inače je sve mnogo jednostavnije i lakše)  prvo moraš početi od lekara opšte prakse. Tu  nastaje  prvi problem.

Evo kako to beše onih desetak puta u mom životu što sam do sada išla. Dodjem ti ja u čekaonicu uredno u sedam  sati, sem čistačiće i par  baka i deka nema nikog.  Dobro,  kažem ja sebi. Stigla sam na vreme. Sačekah  sestricu, pa sačekah još  i jedno pola sata da popije kafu, znam,   mora prvo malo da dođe  sebi. Red je, nemam ništa protiv.  Pokucah zatim, odgovora nema, al’ ti ja udjoh i ljubazno:

– Dobro jutro,    da vi njih niste zaključali sinoć ove bake i deke te   oni osvanili jutros pre vas? Pogleda ona mene, ne odgovori ništa, uze onu knjižicu i nastavi nešto da piše. Zapitah se ja u momentu, nalazim li se ja ispred nekog opštinskog šaltera  ili u ambulanti. Nema ovde  belog mantila, kompjuter na stolu, rado bih zavirila šta je na ekranu, al’ okrenut, nemož Vera sve i da hoćeš.

Ajd dobro, videh nema  šale, nabacila i ja mrki izgled, ne pali ono budite optimistični, nasmejani, ljubazni,  jer lepa reč i gvozdena vrata otvara. Ovde lepa reč ni usta nečija ne mogu da otvore a kamo li nešto drugo.

Izadjoh napolje i sedoh. One klupe, tvrde, hladne. Bake se raspričale, meni zvoni u ušima. Smeju se one. Meni sve teže i teže, ustadoh da prošetam malo, jedva se digoh sa one klupe kad  sve oči kao po komandi okrenule se prema meni, ja već zinuh da odgovorim na još ne postavljena pitanja, al’ zaćutah.

Šetam ja tako……malo se smanjio broj ljudi, ajd’ reko’,  dobro,  dočekaću valda…….Izlaze ženice ( pretežno navedeni pol) smeju se, ja razmišljam. Vidi ti nas, osvestili se mi. Shvatili konačno da bi se trebalo kod lekara ići preventivno. Ovde niko nije bolestan. Izlaze one iz ambulante, ali ne odlaze. Sedaju,  nastavljaju da pričaju,   pomislih,  ovi grupno došli.

Prodje tu još nekih sat vremena, sad se već naljutih, izbrojah ti lepo ja njih sve  redom i kažem sama sebi:

– Vera ti ulaziš sada deveta. Ok. Biću ja lepo vaspitana. Čekam, al’ oš vraga, dolaze tu i novi, kako dodju,  naravno odmah ulaze……..Menjam nogu na kojoj stojim, onaj zid se iza mene već udubio od silnog oslanjanja, pogubih se u brojanju, vidim ni do devet ne znam da brojim više  i konačno ne izdrža,  te oko  12 časova  udjoh u ambulantu i priupitah sestricu:

– Hoćete li molim vas, reći, koliko ja još treba da čekam. Kada mogu da očekujem da ću doći na red, meni zaista nije dobro, pa da znam šta da radim…..

– Ovde ima ljudi koji su još juče predali knjižicu, izadjite i čekajte, ljutito odgovori.

– Sestrice, ja vama verujem, ali ušlo je bar njih desetak koji su došli posle mene a ja sam im videla knjižicu u rukama……

– Molim Vas, rekla sam vam izadjite napolje.

– E tada ja vas lepo molim,  hoćete biti tako ljubazni i dati meni moju knjižicu, jer ja više ne mogu ovde da stojim ako ne želim da se srušim.

Nepita ona mene ništa, nadje moju knjižicu, dade mi je i ja odoh. Jedva stigoh do kuće, sruših se u krevet, popih odmah  šaku lekova za pritisak i sve nekako izdrža do uveče. Uveče završih u hitnoj. No tamo se ustrčaše, izbockaše me, gledaju u mene, pišu uput za balnicu, grde me. Prodje i to. Prodje i još par dana, pardon nedelja,  reših ja ponovo da odem kod lekara. Vidim ne ide to više tako,  te šta ću……..

Ne lezi vraže ista pesma. Iste bake, iste deke, mi kao da smo se dogovorili. Reših ovoga puta da ne budem fina. Sačekah nekih sat vremena i uletih u ordinaciju te pre nego je sestra uspela i zinuti ja prozborih:

– Ja ću pasti. Pogleda ona mene, al ti ja nekako kao da sam  rodjena za pozorište dobauljah do stolice i sedoh. Vide ona da nemam nameru otići, izmeri mi pritisak i ……doktoreeeeeee. Ovde je jedna ženica koja……. Hvala Bogu pomislih, videću ja  ovog puta i doktora.

Da vam sad ne pričam dalje, doktor me naravno izgrdi šta sam do sada čekala, pa znam li ja do čega sve to može da dovede, pa kako ćup ide na vodu dok se ne razbije, pa kako i kad se zalepi nije to više onaj isti   i tako sve redom………

Imala bih ja ovde da pričam i pišem,  da skratim ipak jer čini mi se da moje dogodovštine sa sestricama, lekarima i bolnicama tek počinju. Biće tu materijala….

Ne bih sve ja ovo ni pisala, ali obećah  dijica da ću sutra da odem kod  lekara, tj. da krenem…… Kako je moj lekar u medjuvremenu,  dok sam ja prikupila neke potrebne nalaze otišao  na specijalizaciju ( vidite koliko je sve to trajalo, jer koliko ja znam nije baš lako u današnje vreme dobiti specijalizaciju) , sad,  ko zna ko je tamo više, odnosno nije niko još došao, zamene nema, radi  samo jedan lekar. Ako odem ima da zanoćim i to ne jedan,  nego poučena dosadašnjim iskustvom,   možda i par dana  i zato reših da tražim vezu.

E crna Vera…… Šta tu tek sve beše. Zovem ja osobu X, pa Y, pa…… Ispričah ja sve na brzinu, kažem šta mi treba i čekam sad će……. kad,  e halo….. ja samo zvala  da vidim …………znaš  tako i  meni….da baš tako,  vidiš……

Stani malo,  nisam ja  tebe zvala da slušam sad kako si i ti bolesna, kako i tebe baš tamo boli gde i mene, kako i ti imaš baš te iste simptome, kako eto tebi ne padana pamet da još ideš kod lekara a možda bi trebalo…….halo, ja kad hoću da pišem romane, pišem, ovo je telefon…… tu bi trebalo……

Šta da vam pričam. Zato reših,  sutra krećem u borbu. Ima da se našminkam kao za večernji izlazak, da obučem najkraću suknju koju  imam, sreća imam još stamene noge, pa…… ima da obučem neku finu košulju, da otkopčam par gornjih dugmadi, da se namirišem  da usput sve kere na koje naidjem pobegnu u debelom luku od mene, da  kupim flašu piva (najjeftinije je)  i da je lepo upakujem, da je stavim u one „svečane“ kesice i da udjem odmah, ne čekajući…….

I kad konačno dobijem taj uput,  koji će mi odmah,  sigurna sam dati, uzmem onu moju „svečanu“ kesu, jer ne nije  naravno za njih  kupljena (beše samo ulaznica)  i kad dodjem svojoj kući……..ma otvoriću onu flašu piva i s’  guštom sesti…… zapaliti cigaretu  i polako pijuckati…… pa ma šta bilo.