Svako, ali svako može više i bolje!

Zbog svega onog  što radim u zadnje vreme,  propuštam milion drugih divnih stvari. Što je najgore i zaista nedopustivo, propuštam sve ono što mi veoma mnogo znači!  Sve ono što sam prepoznala kao potrebu i jedini mogući pravi put kojim treba da idem ako ne želim da život samo prolazi mimo mene.

Twitter,  blogovi, povezivanje, ljudi koje sam upoznala.….  Sve ono za šta sam se borila u zadnje dve, tri  godine,  s čime sam se ponosila, ponosim i čime ću  uvek da se ponosim, u ovom momentu na neki način ostavljam po strani,  u nekom drugom planu 🙁 .

Ljubav za sve nabrojano i dalje je tu.  Čak šta više,  još je veća jer  veća je i vera u sve ljude koje upoznah zahvaljujući ovim društvenim mrežama.

Moj prozor u svet, moje mesto koje sam radom izborila sada stoji. Ono nije Bogom dano, niti  mi ga tata u amanet ostavio. Stojeći, stagnira, stagniranjem polako nestaje. Zbog čega?  Zašto  to dozvoljavam?

Sad kad najviše treba da idem napred, kad treba da dokažem da mogu, da sam vredna ukazanog mi poverenja, sad imam neka preča posla.  I to posao od kojeg ja lično nemam koristi. Pa zar sve ono što su mi mnogi od vas do sada govorili nije bilo dovoljno, zar i dalje ne mogu, ne umem, ne želim nešto da uradim za sebe?

Da li je to strah od poraza, ili možda samo ne umem, ili  je moje ogledalo postalo mutno? Da li je lav u njemu nestao a gledajući  ukazao mi se miš? Nikad to sebi nisam do sada dozvoljavala, zašto sada?

Nedavno sam u jednom razgovoru rekla:

– Ama ljudi, sav naš život je marketing! Sve oko nas je makreting! Naša  svakodnevna  komunikacija je marketing! Marketing je i kada ti Milanka pokušavaš svojom pričom da zadiviš dečka do kojeg ti je stalo!

Svojim  tekstovima sam na momenat nekog  zainteresovala. Uspela sam da privučem nekog zbog nečeg.

Svojim tekstovima  sam često  izazvala i  emocije kod svih vas.

I sad, kad smo kod emocija ne mogu a da se ne setim  Pedynih reči:

Marketing komunicira preko emocija, jer emocije donose odluku o kupovini – racio posle samo “opravdava” te odluke.

I opet smo došli do marketinga.

Svojim tekstovima #pratipetak sam kod mnogih probudila  želju za čitanjem i pisanjem. Otvorila su mi se vrata i ….. ?????

I sada,  tu sam, gde sam, svetlo u hodniku iza tih otvorenih vrata se jasno vidi  samo treba da krenem  ka njemu.

A ja, ja radim nešto, za nekoga, za osmeh, za tapšanje po ramenima i to ono, onako samo u prolazu. A želim mnogo više!

Par tekstova kojim se pridružujem raznim akcijama koje pokreću blogeri, tviteraši nisu jedino što mogu. Te akcije me ispunjavaju ponosom, ali ja želim da uradim mnogo više!

Međutim, očigledno da do sada nisam umela da dokažem vama, „mojim kupcima“, da sam neko ko može da reši njihov problem odnosno lepše mi je da kažem da zadovolji vašu potrebu za nečim.

Pedya, u svom tekstu  piše:

Bez obzira na to da li se piše o kuvanju, modi, cveću, tehnologiji, ili o nekom proizvodu, na blogovima se pričaju priče. I svaka ta priča treba da teče i da žubori, kao i svaka druga dobra priča.

Radeći i učeći,  ja znam da se  razvijam i  napredujem. Granice nikad ne  priznajem  jer njih nema. Ono što danas ne mogu, ako dovoljno jako želim,   uspeću da realizujem sutra. Svako, ali svako može bolje i više, pa i ja!

Vremenom i moje   priče će  žuboreći da dođu do nekog ko će da prepozna da u njima (čitaj meni) ima ono nešto, ono nešto što je baš njima potrebno!

Ako u ovom tekstu postoje  rečenice koje će da vas   podsete  na tekstove Predraga Milićevića, one su samo dokaz da ja ovog blogera,  koji piše na zaista jedinstven način,  veoma pažljivo čitam i da uvek nešto od njegovih zanimljivih  tekstova ostane dugoko urezano u moje pamćenje.

Komentari na tekst:

  1. ToMCaa каже:

    Čitam ovo, i sve se zapanjujem kako se svaka sledeća reč uklapa u priču koja mi je od jutros u glavi. Eto, stvorio sam nešto, ulagao trud, upoznao mnoge ljude iz zajednice, i odjednom stao i izgubio se. Zarad čega, ni sam ne znam. Ali stvarno ne znam. Kreativnost mi se naglo srozala i povukao sam se u beskrajno preturanje po svom HDD-u, tražeći štošta nepotrebno što mogu obrisati. I tako danima, sad već i mesecima.

    Žao mi je zbog toga, duže vreme osećam da nešto nije u redu, znam šta nedostaje, ali nikako da se vratim. Rađaju mi se neke ideje u malom mozgu, još ništa izdefinisano, nadam se da će uskoro biti. Daću sve od sebe, vratiću se!

    Hvala na još jednom inspirativnom tekstu. Siguran sam da ćete uspeti u tome što imate na umu i da će se trud isplatiti 🙂
    Poslednji objavljen tekst od ToMCaa je Аршини

    • Verkic каже:

      Dragi ToMCaa, nije pitanje zarad čega, jer mi smo toga svesni i znamo to. Ja se pitam zašto sam stala sad kad jednostavno samo treba da idem dalje, a primila sam na sebe jedan drugi ogroman posao od kojeg lično ja nemam nikakve koristi. Da li je moguće da sam i dalje dovoljno glupa, ili je u poleđini svega ipak neki strah kojeg nisam svesna. Postavila sam sebi to pitanje jer mnogi od nas beže od lepog, beže od onog što bi zaista trebali da rade, gube vreme koje više nikad ne može da se nadoknadi i to uvek pravdamo nekim razlozima koji ipak ne smeju da budu prihvatljivi.
      Ti si mlad, i znam da si veoma kreativan, sigurna sam da ćeš uspeti da nastaviš da kreneš dalje! Ti to možeš!
      Ovaj tekst je postigao ono što sam želela a to je da se ljudi, pa makar to bio i jedan jedini pojedinac zapitaju gde su a gde bi trebali da budu!
      Nadam se da se vidimo na #tvitomaniji

  2. Iva каже:

    Zašto su svi tekstovi poslednjih meseci isti istijascati?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

CommentLuv badge