Ta mani ga Mito!

Mnogo tekstova sam do sada napisala a da pri tome nikad nisam razmišljala o načinu, stulu pisanja, upotrebi glagolskih oblika…… Jednostavno, rečenice su se nizale jedna za drugom, onako kako su mi „došle“, „nadošle“ i to je bilo to.  Iako su moji tekstovi prepuni emocija na kraju su na neki način postajali bezlični  jer u velikoj meri koristim neličan prost glagolski oblik  koji ne sadrži pomoćne glagole – infinitiv.

Ne kažem da je on baš toliko loš i da ga treba skroz izbegavati, ali ga zasigurno treba bar upotpuniti i drugim glagolskim oblicima.  Znajući da mnogi od vas baš i nisu oduševljeni zbog toga,  reših da se malo podsetim i poigram rečenicama a ujedno  i sama malo da vežbam. Tekst koji ću da koristim će biti jedan pasus iz prethodnog blog posta.

„Bez strogo utvrdjenog i odredjenog cilja ne može se napred a ja želim samo napred ići. Da bi se to postiglo mora se ponekad malo i osvrnuti, utvrditi gde si sada, dokle si stigao, da li si zadovoljan, da li treba nešto menjati, šta je naredno i kako to sprovesti.“

Infinitiva koliko god hoćeš 🙂 Probajmo drugačije!

„Bez strogo  utvrđenog  i određenog cilja  ne može se napred a ja želim samo napred da idem. Da bih to mogla da postignem moram ponekad da se malo osvrnem oko sebe,  utvrdim gde sam  sada, dokle sam stigla i da li sam zadovoljna, da li treba nešto da menjam, šta je naredno i kako to da sprovedem.“

Sada više nije toliko bezlično ali mi je nekako dugo, ima mnogo više reči. Naši tekstovi treba da su efektni, kratki, precizni i jasni.

„Bez strogo uvrdjenog i odredjenog cilja ne mogu napred, a ja ne želim ništa drugo! Da bih to postigla, moram  ponekad da se osvrnem, utvrdim gde sam, dokle sam stigla, da li sam zadovoljna, da li nešto da menjam, šta i kako to da uradim.“

E sad je već mnogo kraće. Zaboravimo tren  na dužinu, koji je navedeni primer vama bolji, prihvatljiviji?

Da se malo podsetimo!

Nemoj da bi sad neko rekao:

– Ne moj da se opterećuješ, piši kako……..

Mi blogeri pišemo srcem, pišemo iskreno, teme su nam šarolike,  odabiramo ih isključivo po svojoj želji svidelo se to nekim „internet kritičarima“  ili ne. Ne smem i neću da dozvolim da nam tamo neki…….. ne želim ih čak ni imenovati,  (svi vi dobro znate na koga se ovo odnosi), nas nazivaju tipkajućim majmunima, ne želim da nam kažu da smo pored svega i nepismeni.

Uštinula sam malo svog vremena, koje više ne znam ni kako uspevam da rasporedim i za jedan ovakav tekst jer mi možemo sve kad želimo. To naše pravo nam niko ne može oduzeti! Od poezije, preko seksa ako treba,  do edukativnih tekstova i recepata za torte. Nismo prepametni, nismo profesionalci u svemu, ali možemo sve što želimo.

Da ponovim,  nisam profesor, iz prethodno napisanog  se to može dobro zapaziti,   ali se  snalazim i što je najbolje, najvrednije i najlepše  ne omalovažavam svojim tekstovima nikog.

Nije nam problem ni eksperimentisati malo. Napisati ovako nešto, objaviti i čekati komentare čitatelja objavljujući ih sve, bez  moderacije jer mi nemamo čega da se plašimo. I zato, blogeri vam poručuju:

– Ne dirajte nam blog, ne dirajte nam  našu  internet oazu! Mi ćemo se i dalje majmunisati i ponositi time. Iz svakog, ali baš svakog bloga se da dosta toga naučiti. Iz vaših tekstova………. ta mani ga Mito!

Komentari na tekst:

  1. zelena каже:

    I mene nervozira kada se u mojim tekstovima prosetam kroz sva vremena, zaboravila sam kako je pravilno, ali zato uvek molim i volim da me isprave, nece da skodi 😀

  2. Charolija каже:

    Lepo je što si se posvetila svom stilu pisanja i sigurna sam da sada kada si uočila neke svoje „greške“, tvoji tekstovi će biti sve bolji i bolji. Samo napred. 🙂

  3. Miodrag Ristić каже:

    Baš sam ovih dana preslišavao ćerku (V-razred), i zgražavao se šta uče iz gramatike. Ovako kako si ti postavila stvari (kroz primere, i uz primetno poboljšanje upotrebom novog metoda) sve još i ima nekog smisla, ali njih bukvalno teraju da to bubaju kao roboti. I onda mi je SINULO: ne postaje se pismen bubanjem gramatike, već NJENOM PRIMENOM. I skoro nepismen čovek koji pokušava da se izrazi, postajaće vremeno sve bolji i bolji, za razliku od najpismenijeg kritičara koji samo jalovo kritizira.
    Uostalom – mnogo je važnije šta imaš da kažeš, nego kako to činiš.

    • Verkic каже:

      Miodraže u pravu si, ali ma koliko god se primenom nečega može poboljšati sam rad (iskustvo) ipak treba razmišljati tokom rada o samom načinu rada.
      Ja recimo pored svega, pišem i izuzetno duge rečenice. Odjednom želim mnogo toga reći, pa ga otežem kao Panta pitu i samim tim gubim na efektnosti. Medjutim najviše pišem o životu uopšte, te kad sednem i počnem, ne razmišljam ni o stilu, ni dužini, nego svoje misli pretačem u tekst. Probala sam nakon toga skraćivati, prepravljati ali u tom slučaju tekst gubi na verodostojnosti, gubi oni „sirovu“ iskrenu lepotu rečenog.
      Moj unuk je isto u V-tom razredu i imam utisak da se dete koje je do sada sve petice imao polako gubi. Pogotovo u gramatici. Zbog obimnosti gradiva i to iz svih predmeta ne stiže mnogo da vežba, zato buba na pamet učeći i sigurna sam da nikad neće znati sve to naučeno i primeniti na pravi način.

  4. milininsvet каже:

    Razmisljala sam o tome kako pisem i upravo tako kao sto kazes,pisem kako mi dodje.Dobro je podsetiti se nekih stvari iz gramatike.Meni je najvaznije da prikazem svoje rukotvorine a eto poradicu na propratnom tekstu.Ma vazno je da se druzimo i dajemo dobro jedni drugima.I osmeh 🙂

  5. DejoGenije каже:

    Vid ovo:

    Da ja pisem knjige, u tim se knjigama ne bi dogadjalo ama bas nista. Pricao bih i pricao sto mi god na milu pamet padne, povjeravao citaocu, iz retka u redak, sve sto mi prodje mislju i dusom…
    Punio bih mu usi svakojakim buncanjem i mastanjima. Tek ovdje-ondje u svakom petom ili desetom poglavlju, malo bih zasarao, kao da se toboze nesto dogadja ili kao da ce se toboze nesto dogoditi, toliko da bih ga obmanuo pa da me ne napusti, kao sto obmanjujemo dijete koje smo protiv njegove volje izveli u setnju…

    Covjecanstvo je vec dovoljno odraslo, dovoljno se prozlilo a da bi mu trebalo fabulirati!…
    Ne zanimaju me knjige o jednostanicnim bicima i njihovim sukobima ma kako dramaticni i elementarni bili. Za takvim knjigama mozemo ponekad da posegnemo kao za kuriozitetom ili radi „osvjezenja“ i promjene, onako kao sto podjemo da gledamo borbu s bikovima. Ali u njima zaista necemo naci ono sto nas zaokuplja i muci. Njihov animalni vitalizam nije za nase zube, njihov optimizam za nas je ponesto jeftin, njihovo herojstvo za nas je pomalo karikatura…

    Za moj ukus, osnovni je nedostatak novije literature bas to-sto je nedovoljno intelektualisticka. Covjek se, naime, po sveopcem priznanju, u toku vijekova i tisucljeca, jako, jako razvio, cerebralizirao. I kao sto je nekad davno, uglavnom, sjekirom od kremena ubijao sobove, tako on danas, uglavnom, misli; dube, kopka, analizira. Pa zato kao sto je nekad prikazivati covjeka znacilo uglavno prikazivati ga kako lovi sobove, danas prikazivati covjeka moralo bi, uglavnom, znaciti prikazivati sto i kako on razmislja. A kad umjetnost to ne cini, il ne cini u dovoljnoj mjeri, ona ocevidno podbacuje u poredjenju s umjetnoscu pecinskog covjeka…

    Tegobi usamljenosti instiktivno trazi lijeka u sve dubljem poniranju u nju. ( Kasnija ce ga iskustva u tome potvrditi: naucit ce ga uzaludnosti pokusaja da samocu obmane i zaglusi vanjskom vrevom.)

    Vladan Desnica, Proljeća Ivana Galeba

    • Verkic каже:

      Dejo predivno!
      Jedna molba tebi, počni više pisati svoj blog! Ubedjena sam da ćeš uvek imati šta za reći!
      Predivno je podsećanje na ovakva dela. Sigurna sam kad bih sad pitala svoje prijatelje, koji uzgred za sebe misle da su veliki intelektualci da li su čitali Proleća Ivana Galeba bi me gledali belo. Blogeri mogu, ovako „dozirati“ ubaciti u svoje tekstove mnogo toga. Možda bi na taj način uspeli bar kod nekog probuditi želju za čitanjem.

  6. crna perla каже:

    Znaš Verkić, kada sam ovo učila, smaralo me je zato što je bilo nekako šturo..ne znam, možda i zato što ne volim da moram, hoću da želim… Medjutim, sada se rado podsećam. Stvar je očigledno u primeni kako to lepo reče Miodrag :-)Šema je odlična, podseća na mapu uma, pa ko voli nek izvoli 🙂

    • Verkic каже:

      Mnogo puta sam se zapitala kako da pišem a da tekstovi zaista dočaraju ono što želim. Znaš kad se priča, a ja imam super glas za priče, nekako je drugačije, lakše, medjutim kad pišeš treba biti majstor da ljudi pročitaju baš ono što ti želiš 🙂

  7. SanjaKokica каже:

    E jebeš me ako znam koja vremena koristim! Stid me i sram, ne znam da im dam vremena (mislim, da ih imenujem). Sad ćem da gi odem da gi gvirnem na šta ono liči što sam piskarala, jel na prvi primer tvoj, ‘el na drugijeg, ‘el trećeg…nisam skrećala pažnju mi moju do sada 🙂 ozbiljno!

  8. Miki каже:

    kaze se iMperativ, ne iNperativ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

CommentLuv badge