Kosovo – realna, otvorena i iskrena!!!???

Zadnjih dana sam se nebrojeno puta  zapitala kako da  pišem o zemlji koju volim,  a pri tome, da ostanem  realna,  otvorena i iskrena? Kako da zatomim srce koje divlje i ponosno lupa, kako da sakrijem suzu koja iskri u očima?

Mnogo je ljudi pred kojima sam sagla glavu i ostala nema pred njihovom pričom. Medjutim, ne mogu a da ne kažem da sam saznala i videla i mnogo toga što mi, kao građaninu ove zemlje  veoma smeta.

Zvonimir Milovanović,  rođen u Donjim Varagama  priča:

Želja mi je da se čuje glas odavde. Pravi i istinit. Možeš li  u tome da nam pomogneš? Hoćemo samo jedno. Da bude mira, da živimo kao nekad.  Slobodno. Mi nemamo gde da idemo. Ja imam 50 godina, a kuću još uvek nisam završio. Međutim i ovakva kakva je,  moja je. Drugu ne želim!.

Volim ljude bez obzira kojoj naciji pripadaju. Svi smo mi jedno. Optužuju nas da smo podeljeni prema partijskoj pripadnosti. To nije tačno!  Jedina istina je da smo mi ovde pre svega ljudi koji se bore za svoj opstanak. Nas ne zanima ko je u kojoj partiji. Ja znam šta sam doživeo. Šta je moj komšija doživeo i ne želim da to doživi i moje dete. Ne gledamo  interes pojedinca,  nego svih ljudi.

Neko nas naziva i kriminalcima. Nismo mi to. Videla si i sama.  Ako negde i postoji kriminal, na državi je da se bori protiv njega. Ona treba da se bori protiv korupcije i kriminala, ne mi. Ja verujem u svoju zemlju Srbiju i u sve njene institucije!

Želeo bi posebno da zamolim medjunarodnu zajednicu da bude pravedna prema nama. Neka nam konačno, jasno kažu  šta im je cilj! Znamo mi šta oni žele, ali neka to otvoreno i kažu.

Mnogo toga bih rekao, ali mislim da je najvažnije ipak jedno. Sloboda. Mi sanjamo o njoj. Ja znam da ne može da se vrati jedinostvo koje je bilo nekad, ali želimo da nam se vrati sloboda.

Napad na Jagnjevici je bilo nešto strašno. Moj sin se vraćao iz Kosovske Mitrovice par minuta pre toga. Ne smem ni da pomislim šta je moglo da se desi. Stajao sam pored predsednika Zubin Potoka, ispred njegove kuće. Bilo je strašno.  KFOR je bio u njihovom dvorištu, a govorili su:

– Idite svojoj kući i pozovite ovaj narod da ode svojim kućama.

Pa gde da idemo?  Gde da ode čovek ispred čije se kuće baca suzavac i puca iz vodenog topa  na narod? Pa gumeni meci. Znaš, čovek pored mene bio je pogođen u oko. Gledali ste to na televiziji. Odnosno, ne znam da li ste gledali, jer mi ovde znamo da se vesti ne prenose kako treba. Sve to neko seče. Ovo nećemo, ovo hoćemo. Oni odabiru. A mi? Možemo li mi da biramo?

Znaš li ti da smo pronalazili gumene metke u školskom dvorištu? Kada je bačem suzavac i kada se zapucalo,  deca su bila u školu. Napiši da se zna. To je osnovna škola „Blagoje Radić“ u Zupču. Hvala Bogu,  deci se ništa nije dogodilo.

Optužili su nas da smo ranili njihovog komadanta. Mi, zamisli! Ma srpska  majka je vaspitana da voli vojnike. I  njen sin je jednom bio vojnik i ona nikad ne bi mogla da dozvoli da se napadne vojnik. Sve su to podmetanja. I nije prvi put da se to dešava.

Zapisujem od reči do reči sve što mi  ovaj čovek govori. Nemam srca da ga prekinem. Nemam snage ništa da ga pitam. Ne znam šta bih mu rekla.

Ja, obični građanin ove naše zemlje,  veoma  poštujem njenu bogatu istoriju. Volim svaki  kamen, svako selo, svaki grad njen. Živim daleko od Kosova i svih ovih problema i zbog toga mi je teško da budem realna. U momentu me obuzimaju  osećanja koja prevladaju razum.

Iz kratkog posta koji sam napisala odmah posle prelaska barikade Jagnjevo niste mogli mnogo toga da zaključite. Nisam imala snage da pišem. Ne zbog straha! Ljutnju i tugu sam samo osećala. Neke nepostojeće granice, neki nepoznati ljudi. Pešačila sam tih 20-tak minuta po mraku i zimi. U mojoj zemlji neko mi kaže da izađem iz autobusa i nastavim peške. Ko? Zbog čega? U autobus kasnije ulazi nemački vojnik. Mlad, ne vidi se iza sedišta. Traži dokumenta. Gledam to dete koje mi prilazi. Ne vidim uniformu, ne vidim ništa sem njegovog lica. Čini mi se izgubljeno. Iza njena, pored vozača stoji drugi vojnik sa puškom u rukama. Ne na ramenima. U rukama. Gledam u njega  i pitam se gde se ja to nalazim. Pa ovo je moja zemlja!

Nakon dva dana boravka na Kosovu, rešila sam  da posetim jednu, onu najbližu barikadu. Put me je vodio prvo do novosagrađenih kućica preko puta naselja Čabar.

Koliko sam mogla da saznam ove montažne kuće su trebale da budu izgrađene za  samohrane majke. Međutim, kasnije je odlučeno da se one daju izbeglim i raseljenim licima koji žive u Varagama. Ko je i šta radio, ne znam, ali činjenica je da one i sada stoje prazne. Tuga jedna.

Nastavljam dalje putem.

Na jednom mestu sam zastala da iz daljine slikam bazu KFOR-a. Nisam znala da ću uskoro da budem  ispred nje i da ću da imam priliku da slikam austriskog vojnika.

Na samo par metara od baze KFOR-a nalazi se još 8 praznih  montažnih kuća. Praznih! Zaista mi ništa nije jasno 🙁 .

Ko i zbog čega drži ove kuće prazne? Mnogo je raznih priča koje sam čula, ali  ne mogu da ih iznosim, jer nisam čula i drugu stranu priče. Nisam imala mogućnost da razgovaram sa predstavnicima vlasti i ne bi bilo fer da o tome  govorim. Mogu samo da pokažem šta sam videla.

Razgovaram sa meštanima na barikadi. Oduševili su me ljudi  koje sam srela. Niko  nikog nije optuživao. Nisu upirali  prstom u nikog. Jedino što sam  čula bilo je:

– Mi odavde ne idemo! Ovde se brani srpski narad!

I ovo nisu parole. Njihove oči, za sve one koji smeju da ih pogledaju u njih,  govore više od bilo kojih reči. Imala sam prilike da vidim kako ih mnogi posećuju. Dođu, naprave par slika, kažu par,  sad već uobičajenih rečenica, fraza i odu. Ovi ljudi ostaju. Njima nisu potrebne parole. Od njih ne mogu da žive. Njima je potrebno rešenje! Pravično rešenje!

Dok sam ja razgovarala sa ovim mladićem,  ispred nas su prolazila oklopna vozila međunarodne zajednice.

Na moje pitanje da li smem da slikam KFOR,  moj sagovornik je jednostavno rekao:

– Hajde sa mnom

Jedan od dokaza da meštani normalno komuniciraju sa KFOR-om je i ova slika. Bez imalo dvoumljenja austrijski vojnik je otvorio rampu. Pustio je čoveka sa barikade da prođe i dozvolio da  se slika sa njim.

Nakon toga naprosto nisam mogla da izdržim. Prešla sam i sama. Uhvatila sam  vojnika za ruku. Stajao je pored mene sa puškom u ruci, gumenim mecima  oko vrata. 21 vek, moja zemlja, a ja pored vojnika, oko nas žice, odzvanjalo mi je u glavi. Tu sliku ne želim da stavim, ali sam isekla jedan njen deo.

Za vreme mog boravka  na Jagnjenici došao je i  profesor Kosta Galjak – potpredsednik opštine Kosovske Mitrovice sa jednom novinarkom. Veoma kratko su se  zadržali, ali je ona obećala da će da se vrati za Božić.

Kako da shvatim ovo? Potraga za vestima koje će da budu čitane! Na Božić, ovi ljudi ovde će da budu slikani, o njima će tada da se objavi neka kratka vest,  a sada?

Ovih par prazničnih dana su brzo prošli. Mnogo smo razmišljali kada ćemo da se vratimo. Želja nam je bila da ostanemo i za Božić, međutim prvo kiša,  pa sneg nas je naterao da krenemo ranije. Nisam znala kako ćemo ovoga puta da pređemo granicu. Išli smo u suprotnom pravcu od Jarinja,  preko  Brnjaka.

Sa ovog prelaza nemam slika. Strah me je sprečio u tome. Na Brnjaku nas je ponovo dočekala vojska. Naoružani vojnici nas  nisu izveli iz autobusa, ali su nam preprečili put i naš minibus je morao da ide mokrom, klizavom,  običnom,  stazom preko brda. Užasan je osećaj kad gledaš u vozača koji je ustao da nas prebroji. Nas osmoro. Krenuli smo, ne znajući da li će autobus uspeti  da se popne. Put nije dugo trajao, ali meni je on bio nešto najgore što sam preživela. U jednom momentu sam poželela da izađem napolje i da idem peške.

Nakon svega proživljenog šta da kažem? Na samom početku ovog teksta mogli ste da pročitate reči običnog čoveka koji ne želi ništa drugo do slobode. Čoveka koji želi da ostane u svojoj zemlji i u svojoj kući u kojoj se rodio.

Nasuprot njemu, Vlada, žena koja takođe  živi u Varagama,  je odličan primer i onog drugog, onog ružnog što se tamo dešava. Živi u  maloj trošnoj kućici, ali i gradi drugu. Pored nje kupila je  i  jednu u Zrenjaninu za svaki slučaj. Vlada je žena koja je nekad radila u Trepči. Sada dobija po 11.000 dinara od Trepče, a sedi kod kuće. Pitaćete se – a šta znači danas 11.000 dinara? Nisu to neke pare od kojih može da se živi. U pravu ste,   ali ona  dobija i mnoge druge pomoći. Tu je dodatak ovaj, pa pomoć ona,  dobija i njen suprug i verovali ili ne,  sakupi se tu lepa suma. Pored svega ništa ne plaćaju. Ni struju, ni vodu, ni hleb.

Sa jedne strane imamo ljude koji se bore samo za svoj opstanak, a sa druge nažalost i ljude koji koriste sve što mogu kako bi profitirali. Ne srame se i ne prezaju ni od čega.

Pitam se gde se, u svom ovom haosu nalaze deca izbeglih i raseljenih lica, a koja su rođena na Kosovu? Šta će jednog dana sa njima da bude? Koja  je njihova država? 

Komentari na tekst:

  1. Mladen каже:

    Ne znam sta da kazem, a opet nesto zelim… Kada bih samo mogao da pomognem nekako. Stalno razmisljam o tome.

    Tuga.

    Medjunarodna zajednica, UN i sl. institucije mi vise nisu ni zalosne…nisu mi cak ni smijesne vise. Bojim ih se, iako su sve one osnovane sa ciljem da uspostavljaju mir, sprovode zakone i sl.

    Sami se moramo organizovati.

    Mladen
    max, http://www.echoedd.com

  2. Branko каже:

    Prica je u jednu ruku prosta, u drugu veoma slozena.Srbija je izgubila suverenitet,povratka kosova N E M A. U istoriji sveta se nije dogodilo da se teritorija vrati diplomatijom, to je prica za malu decu i neupucene ljude.

    Jedino sto treba uraditi jeste pomoci tom narodu,ali ne na racun nas!!! ……..

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

CommentLuv badge