Nasilnik je nasilnik, pa ma koliko on inače bio „dobar čovek“!

O životnim sudbinama, onim bolnim i teškim,  pred kojima veoma često  samo nemo saginjemo glavu nije jednostavno pisati. Ipak, Avonova kampanja   protiv nasilja nad ženama me je navela da pokušam da vam prenesem  razmišljanje jedne  žene koja se godinama suočava sa nasiljem svog supruga.

Pre otprilike dva meseca ulazim u sobu svoje dobre prijateljice M. i zatičem je sćućurenu na trosedu. Ležala je na svega nekoliko santimetara kreveta pogleda uprtog u jastuk. M. nije niska žena, ali kad je povrede, kad joj  oduzmu dostojanstvo koje teškom mukom  svaki put ponovo iz početka gradi, skupi se kao mali poplašem zec.  Istog momenta mi je sve bilo jasno. Ponovo, po ko zna koji put je preživela užasno iživljavanje svog supruga.

Sela sam nemo pored nje pokušavajući da je zagrlim. Ćutale smo. Pitala sam se šta bih mogla i da joj kažem, a što do sada već nisam.

– Ne mogu više Vera, tiho mi je rekla, pogledavši me uplašenim očima. Ne mogu ovo više da trpim. Strah me je.  Znaš da se ovo ne dešava često, ali svaki put je sve gore.  Pred očima su mi stalno njegove ruke. Osećam kako me stiska, davi… čak i kad je sve u redu i kad legne pored mene želeći da me zagrli, ja više ne vidim nežnog čoveka za koga sam se udala. Vidim samo njegove ruke kojima me … , u pola rečenice je stala i okrenula se u stranu, sakrivajući bol na licu.

– Hajde da zovemo policiju!

– Ne, ne želim!

Mnogo toga znam o M.  Svaka njihova svađa, koja bi u suštini kratko trajala  je počinjala veoma bezazleno. Dovoljna je bila jedna jedina, u krivom momentu izgovorena reč, za koju bi se njen suprug uhvatio kao pijan plota i zbog koje bi u trenu poludeo. Udarao bi je, gurao, vikao,  najbezdušnije vređao, terao napolje iz stana, gurao je kao krpu. Nikom ne bi dozvoljavao da mu u tom trenutku kaže bilo šta. Nikoga ne bi čuo i svako ko bi se usudio da stane ispred njega, da ga uhvati za ruku,  bi bio bezdušno odgurnut. U takvim trenucima, između udaraca  M. bi samo govorila:

– Nemoj, šta ti je, pa šta sam uradila, šta sam ti rekla?

Nikad joj nije, za sve godine do sada, bilo jasno u čemu greši. Šta ona to kaže ili uradi, a da se on u trenu,  od jednog inače dobrog i privrženog supruga,  pretvori u monstruma koji urla, udara, kida, baca, lomi, tera napolje.

Mnogo godina ranije M. bi u takvim trenucima pokušavala da se suprostavi. Ponosno bi stajala pred njim i trpela udarce ne pognuvši glavu,  pokušavajući rečima da ga urazumi (što je dodatno davalo „snagu“ i želju njenom suprugu za sledeći udarac), međutim godine mučenja su učinile svoje. Osećam da njena snaga i ogroman optimizam kojeg je i pored svega na neki način uspevala do sada da sačuva,  polako nestaje.

Njen brak je, kako sama kaže,  inače veoma dobar. Redovno joj pomaže u kući, nežan je i pažljiv, pričaju o svemu i svačemu, sem naravno o trenucima kada pokazuje svoju „muškost“. Batine koje trpi  se ponavljaju  par puta godišnje i to uvek i samo kad on dođe kući polupijan.

M. je inače obrazovana žena širokih shvatanja. Ali i pored svega njena pitanja su uvek ista:

– Šta bi ja, kud bi, kako bi, na koji način da preživim, a pored svega,  mislim da ga i dalje volim, ili je sve to možda samo…?   Nije on loš čovek. Pomaže mi, radimo sve zajedno, ali kad malo popije, tada, ne znam … prosto ne znam šta mu se dešava. Počela sam da se bojim i jedne čaše piva. Strah me je u tim momentima svega. Mene, njega, onoga što može da se desi.

Nismo svi isti. Ne možemo svi da podvučemo crtu i krenemo u nepoznato verujući da ćemo uspeti da se izborimo za sebe. Nemamo svi istu snagu. Želja je tu u to sam ubeđena, ali nedostaje snaga. Veruje ona sebi. Zna da bi se trudila, spremna je i da radi sve što joj ponude, ali u našem društvu ona ne vidi podršku,  koja je u tim trenucima i te kako potrebna. Jedinu sigurnost koju je ikad osetila u životu joj je pružio on.

M. je do sada bila na mnogim tribinama, učlanila se u Forum žena,  odlazi ponekad i na druženja. Mnogo puta je do sada  slušala kako  mora da ga prijavi, mnogo puta su joj govorili da mora da se obrati socijalnoj službi. Sve ona to zna, čak šta više veruje i da bi joj policija u tim momentima pomogla, ali više od samih batina, ona se boji neizvesnosti i stalno ponavlja:

– Gde da odem? Nemam nikoga. Kako stan da plaćam, kako da preživim? I …  da li bih uopšte mogla bez njega… ?

Nije M. jedina koja razmišlja na ovaj način. Pitam se da li je u njoj zaista i pored svega što joj se dešava ostalo još uvek toliko ljubavi koja briše sve ružno, ili je u njoj jedino strah od nepoznatog i neizvesnog, koji je tera da i dalje trpi sva poniženja. Da li je  sumnja u sebe i svoju energiju,  veća od svih boli koje preživljava godinama,  tera da se uporno skriva gledajući na život i ljude sakrivena iza zavesa  na svom prozoru?

O nasilju nad ženama treba da se govori! Ma koliko se kome  kampanje poput Avonove činile ne delotvorne, ma koliko se ona kome činila lošom ili nekom upadala u oči zbog eventualne  poslovne koristi, ubeđena sam da može da dovede i do određenih pozitivnih efekata.

Ako bilo koja kompanja uspe da promeni svest i jednog jedinog zlostavljača, ako natera i jednu jedinu ženu da promeni svoj stav i da učini nešto za sebe,  uradila je pravu stvar, efekti će da budu vidljivi.

Ako moja M. shvati da je njen suprug nasilnik, da o njemu ne može da priča kao o inače dobrom čoveku, o svom braku kao o dobrom braku, ako neka žena dobije preko potrebnu finansijsku pomoć na prvom koraku svog osamostavljivanja,  tada ovakve kampanje zaslužuju punu podršku, nisu besmislene i ne ostaje se samo na priči.

Svi mi zajedno moramo da budemo svesni i jedne činjenice koju često zaboravljamo. Mnoge žene ne žele da prijave nasilnika. Neke čak to i urade, ali već nakon samo par sati odustaju od tužbe. Zbog toga je potrebno uticati na njihovu svest, zbog toga je potrebna stalna edukacija. U životu moramo sve nazivati pravim imenom. Nasilnik  je nasilnik, pa ma ko on bio i ma koliko on inače bio „dobar čovek“!

Komentari na tekst:

  1. zelenavrata каже:

    Bez avona nešto što postoji jako dugo i nosi se sa svim tim problemima:
    http://www.sigurnakuca.org/index.php?option=com_content&view=frontpage&Itemid=1
    Poslednji objavljen tekst od zelenavrata je Osnovna astrološka podela

  2. tangolina каже:

    Na žalost stvarna situacija je mnogo gora od one koja se prikazuje. Tvoja prijateljica je ispričala makar tebi, mnoge nikad nikom ne ispričaju…. Strah od nepoznatog je strah koji je mnogo veći od poznatog zla koje žrtve trpe.

    Izgradismo sigurne kuće koje su samo odraz pogrešne taktike u borbi protiv nasilja. Nasilnik je taj koji treba da je „na sigurnom“ – u zatvoru, a žrtva ta koja treba da dobije svu podršku sistema da ostane svoj na svom- pa bilo to i njegovo.

  3. Charolija каже:

    Sve znaš šta o ovoj temi mislim i pri tom potpisujem Tangolinin komentar.

  4. Marina каже:

    Jednom nasilnik, uvek nasilnik…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

CommentLuv badge