Net je mesto gde mnogi od nas prosto “žive”. Zato živimo život dostojan čoveka!

Pre godinu dana moja kćerka je bila pred velikom dilemom.  Molila me je da joj pomognem.  Da odlučim umesto nje.

Odluka mora da bude tvoja. Jedino što ja mogu da ti kažem,  je da ću da budem uz tebe, da ću da te podržim i budem ti oslonac u svakom momentu, bio je moj odgovor.

Nije mi bilo lako dok sam gledala kako danima sedi zamišljena, bleda, hladnih ruku. Preći sa jednog,  koliko toliko sigurnog posla,  koji je obavljala za 13.000 dinara, na posao koji će da obavlja za 10.000 dinara, ali koji joj pruža  mogućnost da u određenom periodu dobije mnogo više,  je bila, u to vreme,  za nju teška odluka.

Kad neko iza sebe ima dvoje dece, a pri tome platu 13.000 dinara, tih 3.000 je ogromna razlika. Pobedila je u tom momentu sama sebe. Odlučila je da prihvati drugi posao.

Od tada je prošlo tri, pa tri, pa još jedan mesec i još jedan. Ono što joj je bilo rečeno u samom startu nije ispoštovano. Nakon tri meseca volontiranja i dalje joj produžavaju ugovor kao volonteru. I dalje dobija 10.000 dinara mesečno. Posao koji obavlja zaista voli, ali …..

Samohrana majka sa dvoje dece nema privilegiju da misli o sebi. April je mesec kada se knjige za sledeću školsku godinu plaćaju. Ne želim da govorim o ceni, sem da joj je,  samo za jedno dete,  potrebno više od njene jedne plate.

Morala je da učini nešto. I učinila je. Ponovo je donela odluku. Prihvatila je još jedan posao.

Sada radi od 8 ujutro do 8 uveče. Da sedi sa decom, da se druži i priča sa njima,  sve manje vremena ima. Svesna je da ne može dugo tako da izdrži. Svesna je da će ponovo morati da odluči.

U životu nije lako donositi odluke. Potrebna je hrabrost. Tu hrabrost može da nam donese samo ogromna želja da nešto promenimo na bolje i nepokolebljiva volja da istrajemo. Takve odluke donosimo samo ako iza nas neko stoji, ako radimo ne samo u našem interesu, već i u interesu svoje porodice, dece.  U tom slučaju ne posustajemo. Snaga nam je ogromna. Nema dvoumljenja, nema odustajanja. Naprosto idemo napred sa vizijom pred nama koja je jaka i koja nas vodi. Mi sami, naše želje, nažalost ponekad moraju da ostanu sakrivene. Moramo  da zaboravimo na njih sve do momenta kad sami ponovo stvorimo mogućnost za njihovu realizaciju.

Mnogo teških odluka sam i sama donosila u svom, sada već ne tako kratkom životnom veku. Lutala sam pri tome, tražila, verovatno i grešila. Ipak, bez obzira koliko je neko na mene uticao, davao savete, bio protiv nekih rešenja, odluke sam donosila sama.

Oni najbliži, oni koji su zaista hteli da shvate zašto sam neku odluku donela su dobronamerno komentarisali. Danima bih znala raspravljati sa njima. Bila bi tu pala i po koja teška reč, ali sve su bile samo u interesu pronalaženja najboljeg rešenja.

Međutim, bilo je i onih „prijatelja“ i poznanika sa zlobnim, zajedljivim primedbama, komentarima od kojim bi mi bilo muka. Od ljubomore, do nerazumevanja, neshvatanja situacije. Svega je bilo. Čekali su spremni da posustanem, da pogrešim, da vide nesigurnost u meni kako bi se kao lešinari sjurili na mene.

 Mnogo vremena provodim na netu. Čitam razne tekstove, komentare.  Veoma često se dešava, da mi se ono što pročitam ne sviđa. Pljuvanja, osude na sve strane. Kad ovo kažem, ne govorim o argumentovanim kritikama iza kojih stoji znanje.

Dobro je da imamo različite stavove, ali mi, kao narod nikako da shvatimo da ne možemo sve da znamo. Ne mogu ja da se razumem i u ekonomiju i politiku i poljoprivredu i zdravstvo. Može da me zanima, mogu da čitam o tome, ali da bih kritikovala, da bih se suprostavila nečijem stavu, da bih smela nekome da kažem da greši, moram mnogo više da znam.

Razmislimo o svemu ovome. Razmislimo kakvi smo ljudi zaista, a kakvi želimo da budemo. Net je mesto gde mnogi od nas prosto „žive“.  Zato živimo život dostojan čoveka!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

CommentLuv badge