Pozivam sve stranke!

Već danima pomno čitam svaku novu  vest i sve moguće informacije do kojih mogu da dođem, a odnose  se  na problem na Kosovu koji je svakim danom sve veći. Uz sve to slušam ljude oko sebe i prosto ne mogu da shvatim o čemu ti ljudi pričaju. Da ne bude neke zablude, mislim na mlade  ljude  u svom  okruženju, jer ja mogu da pišem samo o onome što sama čujem ili doživim.

Gledam Janka od 17 godina kako se zacrveneo, Peru od 20 kako je iskezio zube, Nikolu  od 16 godina u čijim očima je ogromna mržnja. Pričaju o Kosovu. O ljudima sa Kosova. Znaju  li oni  uopšte koga mrze i zbog čega mrze?  Ko je njima  bilo šta uradio? Ko je pokušavao uopšte  da im objasni  sve ono što ne znaju. Oni nikad  nisu  bili na Kosovu.  Mnogi od njih ni na karti ne bi uspeli da ga pronađu.

Osoba sam koja nikad nikog nije mrzila. Prosto  ne umem  da mrzim. Dete sam iz mešovitog braka. Uz to, majka je bila  veliki vernik, dok je  otac  bio najveći komunista kojeg sam ikad znala. Pokojni brat vojno lice.

U našoj porodici se nije pričalo o Bogu, nije se išlo u crkvu. Kao mala gledala sam prenose sednica Centralnog komiteta komunističke partije Jugoslavije i  obavezno se isčekivao  svaki slet. Na jednom sam bila   i ponosni učesnik.  Ali nikad, nikad me niko nije učio da mrzim. Nama deci,   roditelji su ostavili mogućnost da jednog dana, sami  odlučimo na koju ćemo stranu. U koga i u šta da verujemo.

I ja sam odlučila.  Nikog i nikad neću da mrzim!  Sa ružnim stvarima ću da se borim. Neću da saginjem  glavu. Neću da dozvolim  da me gaze i biću uvek optimista. Samo optimizmom i ogromnom ljubavlju prema svima,  mogu da pobedim svo zlo koje život može da mi donese.

Moj brat je dugo godina živeo i radio u Novom Pazaru. Često sam odlazila kod njega. Mnoge stvari sam mogla da čujem, vidim, mnoge sam i doživela. Njegovom sinu od dve godine,  komšije su kamenom razbile glavu samo zato što je  srpsko dete. Može li to da se zaboravi? Ja ipak i dalje volim sve ljude.

Moja svekrva zadnjih 15-tak godina živi na Kosovu. Mnoge stvari sam mogla da čujem, mnoge sam doživela i sama i opet volim sve ljude.

Odlazila sam i dalje, dublje na Kosovo. Ulazila sam u kuće koje imaju bedem od 2 metra, jela baklave, pila čaj. Nakon izlaska iz jedne od tih  kuća zatekla sam razbijenu šoferšajbnu na kolima samo zato što su na sebi imala beogradske tablice. Sedela sam u kafiću,  u ćošku okružena ljudima da bi što manje upadala u oči. Osećala sam se poniženo, diskriminisano  i opet nisam mrzela.

Sedela sam sa svekrvom u kućici u kojoj stanuje, gledala u  planine  koje ih okružuju, plakala zajedno sa njimazamišljala bolji život i nadala se da će jutro samo sunce da nam donese i  opet nisam mrzela.

Ako uspem  na neki način  da sakupim pare za put,  sa  suprugom ću za Novu godinu da odem u Varage. Za one koji ne znaju,  Donje Varage se nalaze  na pola puta između Zubin Potoka i Mitrovice. Ne želim da mislim da će  barikade da nas zaustave, jer ako krenemo ništa i niko ne može da nas zaustavi.

Prolaziću nekom granicom koju ja ne prihvatam, gledaću ljude u uniformi, sa puškama u rukama. Znam, prolazila sam već pored njih.  Nije me strah, ali u očima će suze da mi budu. Suze besa, tuge i nemoći. U mislima ću da budem sa ljudima iz Vučitrna, Prizrena. Pitaću se ko njih čuva?

Ja ne želim nikad više da gledam  hladne, naoružane vojnike, spremne da pucaju u žene, decu.  Ne želim da gledam u žene  sa  crnim  maramama.  Ne želim da vidim patnju u očima majki koje  izgubljeno traže svoju mrtvu decu. Ma čije to majke bile. Ma čija to deca bila. Puške ubijaju sve. Zašto uporno zaboravljamo na to?

U ime tih majki,  pozivam sve političke stranke da bar jednom zaborave na sebe i  svoje lične ciljeve. Okrenite se jednom svi zajedno narodu. Pronađite  rešenje, jer to je sve vaš narod,  oni to od vas očekuju.  Zaboravite rečenice koje ste naučili napamet a koje su neki tamo,  zarad neke vaše pobede smislili. Ni to niste umeli sami.

Preuzmite odgovornost i pronađite rešenje. Mirno rešenje! Sada, u ovom momentu mora razum da prevlada. Dokažite bar jednom da i to možemo. Život je neprocenjivo blago. Jedino što imamo. Ma koje vere bili. Mržnja ne donosi ništa dobro. Samo suze i patnju. I čije? Znam da vi to znate.

Ja nemam muško dete, ali imam supruga. Ja ne dam svog supruga. On je jedino što imam. Ne želim da ga u suzama ispraćam   zarad nekih vaših interesa!

Ovaj narod može  da živi i u malim  kućicama od blata, može jednom dnevno da jede, može sve da istrpi,  ali bol majki više ne! Previše bi bilo!

Komentari na tekst:

  1. milja lukić каже:

    Uh, bre, rasplaka me!
    Poslednji objavljen tekst od milja lukić je Zini da ti kažem!

  2. milja lukić каже:

    Greškom sam kliknula gde ne treba.
    Zar misliš da iko od naših političara iskreno (iskreno!) misli na ljude? Svaka njihova izjava, ma svaki uzdah, usmereni su samo na to da zadrže fotelje. Ne znam nijednog koji nije licemeran, ali posebno izdvajam LDP i ove pronacionalno orijentisane – SRS i SNS. Ko misli da se ove stranke razlikuju kao nebo i zemlja, u teškoj je zabludi – u suštini su isti, zadrti „političari od zanata“.
    Poslednji objavljen tekst od milja lukić je Zini da ti kažem!

    • Verkic каже:

      Imala sam sreću ili nesreću da upoznam veliki broj političara i verujem da, ne mali broj njih, zaista iskreno misli na dobrobit svih nas. Naravno, da se ne lažemo, u svemu tome provlači se i njihov lični interes, ali zar nismo donekle svi takvi.

      Opet, u raznim humanitarnim akcijama, ili u nekim svakodnevnih situacijama sam imala prilike da vidim i suze u njihovim očima. Ne mogu da verujem da su mogli da odglume.

      Postoje političari koji su pre svega ljudi i njima svaka čast. Veliku energiju ulažu u svoj rad i iskreno veruju da rade ispravnu stvar. Medjutim, veliki je broj i onih drugih o kojima ne bih da pričam. Ne volim nikog da blatim niti da govorim kako neko ne valja da bi onaj drugi izbio u prvi plan. Za mene svako samo delima može da dokaže svoju „nameru“. Dela, a ne priče govore sve. Po delima se vidi iskrenost ili se prepoznaje licemernost kako sama kažeš.

  3. Sanja каже:

    Strašno je upravo to što si rekla, mladi ljudi koji pojma nemaju šta i zašto mrze, a mrze… Takvom silinom da se uplašiš. 🙁
    Poslednji objavljen tekst od Sanja je Za sve ljude dobre volje

    • Verkic каже:

      Ne mogu ta shvatim odakle da mržnja. Današnja omladina je na neki način izgubljena u vremenu. Opet, ne mogu da se ne setim koliko smo mi imali teško detinjstvo. Nisam imala patike, nisam imala farmerke, jer roditelji nisu mogli da mi kupe. Na ekskurzije nikad nisam išla, na more … tek kad sam se udala. Bez obzira na današnju tešku ekonomsku situaciju pogledajmo oko sebe. Markirana roba, mobilni telefoni koji se menjaju svakih mesec dana, putovanja i opet je u njima mržnje prema svemu i svakomu.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

CommentLuv badge