Svi mi koji volimo Zorana

„U dvorištu Vlade Republike Srbije u sredu, 12. marta 2003 u 12.25, pucano je na premijera Zorana Đinđića.“

Gledali smo tvojim očima, jer si znao da nam pokažeš pravac, krenuli smo za tobom, jer si bio neko ko je imao energiju i snagu da nosi najveći teret jednog vremena!

I nakon 9 godina ja  i dalje, veoma jasno čujem tvoje reči. I danas, nakon toliko vremena,  one mogu da se ponove. Svaka, jer ni jedna ne bi bila suvišna. Svaka, jer  danas živimo u vremenu,  koje u mnogo čemu,  kao da je stalo, toga 12 marta.

Sećaš se, govorio si:

Reforme su uvek plivanje uz vodu. Reforme su uvek sukobi sa mentalitetom, nasleđem,  interesima, entropijom i inercijom.

2012.  je, a mi  se i dalje  sukobljavamo sa mentalitetom, interesima i inercijom. Reforme znaju da bole. Jako bole, a malo ko je spreman da istrpu tu bol.

Ti si Zorane bio naša nada.  Znao si tako dobro da nas pokreneš. Dao si nam emocije koje su pokretale  ogromnu volju i želju u nama. Da idemo napred, da promenimo sve ono što je trebalo promeniti. I danas smo preplavljeni emocijama. Kojim?   Okrenimo se malo oko sebe, zavirimo na FB, twitter, čitajmo blogove, obiđimo prijatelje, komšije, rođake. Svuda ćemo da  osetimo ogromne emocije, ali ne one koje ja želim. Ne one koje su potrebne mojoj zemlji. Ne one kojima si nas ti pokretao!

Želeo si:

“ Zelim da budemo drustvo energije, optimizma i inicijativa. Sa gradjanima koji veruju u sebe i svoju zemlju, koji vredno rade, idu u sustet problemima, a ne izbegavaju ih, sa gradjanima koji ne posustanu kod svake prepreke i ne razocaraju se kod prvog neuspeha. Zelim da budemo drustvo slobodno od straha i slobodno od siromastva“

I ja želim takvo društvo.  50 godina mi je, ali  još uvek imam ogromnu energiju. Iako me „biju i sputavaju“ na sve strane,  ne mogu da mi je oduzmu. Nikad niko ne može sve da nam uzme. Energija pokreće ideje.  Ideje pokreću emocije. Govore mi ljudi:

– Vidiš li ženo gde ti živiš, vidiš li šta se dešava?

Hoće da mi oduzmu optimizam. Ja im ne dam Zorane! Ne dam! Ako ugušim optimizam,  mogu li da idem u susret problemima koje me  okružuju, a koje niko od nas nije mogao da zaobiđe? Problemi se rešavaju, a ne preskaču. Znam to. Pokušala sam i sama, ali ne ide. Vraćaju te unazad sve dok ih ne rešiš.

Ne mogu da kažem da nisam nailazila na prepreke, ne mogu da kažem da  nisam  bila veoma razočarana. I to često. Tačno je to. Bolno je. Ali,   da li smem,  imam li prava da stanem?

Nama treba iskren odnos. Ja ne želim dugove koji me sputavaju. Ja ne želim da bežim od poštara, od gazdarice. Hoću bolji standard. Hoću da mi sistem omogući da budem adekvatno plaćena. Želim bolji pravni sistem, bolju  zdravstnenu zaštitu,  slobodno da se krećem,  modernu zemlju, ovu, našu, moju. Želim svoju kuću, u svojoj zemlji koja će da bude u Evropi.  Želim principe i vrednosti u koje verujem!

Promene kojih si pokretač bio ti Zorane,  su  trebale  sve ovo da mi omoguće. Šta se desilo? Gde smo zastali?

Mi danas nemamo volje. Nemamo ideje koje pokreću emocije.  Za prave ideje potrebno je naše htenje, naša želja za njihovu  realizaciju. Zar je teško ljudima da shvate da samo snažna želja za promenama, podržana jakim emocijama i vođena pravom idejom može da nas vodi napred?

Treba nam velika ideja i velika vizija, nešto što nas vodi napred, nešto što je veće od „business as usual“, veće od računica, od privrede, koja je za mene najvažnija stvar.

Mnogi od nas kažu: nisam zadovoljan. Nema promena ili su one toliko spore, mnogo je korupcije, mnogo je ……  a mi više nemamo vremena. Zbog čega je to tako? Govorio si:

Nisam zadovoljan brzinom promena, jer  kod nas u njih nije uključen dovoljan broj ljudi. Mnogi se ponašaju kao posmatrači u utakmici u kojoj i sami učestvuju.

Preispitajmo se. Zar ovo nije istina? Svi bi mi želeli da budemo glavni igrači, ali malo  je onih koji  bi zaista da potrče svom snagom. Pored pravog vođe  „igrača“,  sa loptom ispred sebe,  mora da postoje i „igrači“  kojima on  može u svakom momentu tu loptu da doda. Samo igra sa dobrim, sigurnim, jakim, uigranim, jedinstvenim timom može da postigne golove. Dali bi mi gol, ali da nas niko ne saplete, da se ne oznojimo, da ne moramo baš svaku loptu da dočekamo, jer često je lakše okrenuti se u stranu i propustiti je. Zbog toga ostajemo  samo posmatrači.

Mi, kao narod, često smo bili izviždani. Mi kao narod, često zviždimo.

Da biste bili popularni, morate da preuzmete rizik nepopularnosti.

Moramo da shvatimo i  da budemo spremni i na to,  da svaki naš napad ne može da rezultira golom.  Ali, ako se vratimo samo na  naš deo igrališta, gol nikad nećemo moći da damo.

Govorio si:

Oporavak Srbije predstavljaće dugotrajan proces. Toga je svaki Srbin svestan. U naše jake strane spadaju izdržljivost, strpljenje i spremnost na podnošenje žrtava.

Prihvatali smo to. Bar većina nas. Gledam danas, te naše jake strane kao da su nestale, isčezle. Ne vidim izdržljivost, još manje strpljenje. Spremnost na podnošenje žrtava potpuno je iščezla. Ja to tako vidim. Ružno je to što vidim i ne sviđa mi se.

Zaboravili smo da moramo da donosimo  odluke, jer lakše je o njima samo da pričamo. Zaboravili smo da nas očekuju još mnoge  borbe,  promene koje nisu dovršene, zaboravili smo na doslednost. To od nas očekuju naša deca.  Ne da pričamo. Dokle više? Oni čekaju  realizaciju te naše priče.

Ja se celog svog života opredeljujem. Život je, naročito u poslu i politici, stalni proces donošenja odluka i preuzimanja orgovornosti.  Međutim, ljudi to ne žele. Većina ljudi donose mali broj odluka a ostalo ostavi u nedefinisano stanju.  To ne trpim. Trazim da ljudi budu za ili protiv. Oni to dozivljavaju kao pritisak. Budim ih iz sna, a oni ne vole da ih neko budi iz tog sna

Mnogo ljudi još spava. Sanjaju  i dalje neki samo svoj san. Sanjam li i ja?  Da li sam i sama prespavala ovih 9 dugih godina verujući da će  nešto samo od sebe da se promeni?  Da li sam zaboravila na svoju odgovornost, odgovornost pojedinca?

Potpuno si bio u pravu kad si govorio:

Da smo, svako u svom okruženju, ispravljali ono što je  pogrešno i pogrešne ljude zaustavljali  na njihovom putu, da smo ih sprečavali  da čine loše stvari,  ne bi se te  loše stvari  dešavale.

Imamo li hrabrosti mi sebi ovo da priznamo? Mnogo je pitanja, a odgovore ne bih da čujem. Zar nisam i sama onda odgovorna za ovo današnje stanje?

 Mi kao odgovorni ljudi ne možemo da radimo samo ono što nam se sviša, nego i ono na šta smo obavezni.

Kažem sebi: – Ja sam samo jedna obična  žena,  u godinama kada bih htela više da uživam u plodovima svog rada. Ali kako da uživam? Šta sam to do sada napravila, uradila, doprinela,  pa da mogu sada da uživam?

Pokušavala sam celog života da radim ono što mislim da je ispravno, ali sam mnogo puta stala. Mislila sam, ko sam pa ja,  šta ja mogu? Ja sam samo mali kotačić. Zaboravila sam da je svaki kotačić podjednako važan. Svaki se oslana na onaj drugi  prenoseći tako  snagu na onaj najveći.

Ovo su dani kad treba svi mi koji te volimo da se preispitamo.

Vidim da sam grešila.  Nije ovo lako priznati, Zorane. I danas se pitam,  a zašto se bojimo da radimo ono što mislimo da je ispravno. Mi smo narod koji može i koji ume. Ja ne želim nikakve granice. One su samo u našim glavama. Nekome može da bude u interesu da  nas „natera“ da postavimo sebi te granice, ali mi ne smemo to da im dozvolimo.  Mi možemo svojim delima  da pokažemo  koliko vredimo.

Radi ono što smatraš da je ispravno, ne ono što će većina da podrži.

Pitam se da li smo mi još uvek:

Mi smo veseo narod, koji istovremeno ceni pesimizam jer ga smatra otmenim i oslobađa od odgovornosti.

Ljudi pronalaze opravdanje. Mnogi kažu da se osećaju prevareni. Naravno, uvek je neko drugi kriv za nešto.

Prevarenim se može smatrati samo onad deo naroda koji je verovao da će sa dolaskom političke demokratije automatski doći ekonomsko blagostanje.

Ja se osećam uskraćeno. Osećam da mi je oduzeto pravo na dostojanstven život. Nisam navikla na ekonomsko blagostanje. Nisam očekivala da će doći dobra vila sa čarobnim štapićem koja će da donese sve što poželim. Dobre vile postoje samo u bajkama. Mi moramo da živimo život. Da bi ga živeli, svako od nas mora  da doprinese svojim radom tom zajedničkom boljitku. Zato se osećam uskraćenom.  Veliki deo toga su mi oduzeli ljudi koji su te ubili, deo toga mi uzimaju svih ovih godina svi oni koji polako zaboravljaju na sve ono što si nam govorio, na zajednučki borbu, na njene razloge i na ono što smo svi zajedno želeli da postignemo. Deo sam,  svojim ćutanjem, neradom,  mirenjem i prihvatanjem,  sama sebi oduzela.

Zadnjih godina često slušam:

– Ma neka ga, nije potreban, bez svakog se može.   Zaboravljamo mi  Zorane šta si ti govorio:

Nevažno je da li je neko malo na ovu ili onu stranu; ako je stručank, ako je pošten, ako je vredan i ako može da uradi konkretan posao – dragocen mi je.

Svaki čovek je dragocen. Svaki igrač je tu da svojim angažovanjem doprinese  na kvaliteti utakmice. Svaka kap znoja je dragocena.

I za kraj,  da,  ti, mi, svi mi, pre nego i pomislimo  da govorimo, kritikujemo, pre nego što počnemo  da proklinjemo,   zapitajmo  se i iskreno kažimo:

Pre nego što baciš kamen na drugog, reci šta si uradio.

i ne zaboravimo:

Reforme u Srbiji mogu da uspeju samo ako osećanje nade i volje pobedi nad osećanjem praznog mudrovanja i cinizma.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

CommentLuv badge