Nije dovoljno biti predan poslu sa željom za radom i spremnošću na učenje. Potrebno je znanje!

U životu sam veoma često, lako i brzo donosila odluke.  Znala sam u trenu da preokrenem život na glavce. Jednom donesenu odluku nikad nisam preispitivala. Razmišljala sam srcem, ko će njega preispitivati? Ono se jednostavno sluša, a urođeni instinkt me je vodio u sprovođenju. Kad  sam njemu pridodala znanje i vremenom stečeno iskustvo,  uspeh nije mogao da izostane.

Nakon što mi se majka razbolela i napuštanja posla kako bih mogla da budem sa njom,  vreme je za mene stalo. Prošla je godina, dve, tri …. Vraćala sam se u život polako. Pojavio se razum. Iskočio u prvi plan. Mnogobrojna  pitanja koja sam počela da postavljam sebi,  sprečavala su me u donošenju odluka. Postala sam nesigurna. Znala sam šta želim, ali ne i kako do toga da dođem.  Svuda sam videla ogromne prepreke.  Takav odnos i takvo razmišljanje, strah od svega, prosto  je vladao mojim razumom  par godina.

Tada sam rekla sebi:

– Dosta više. To nisam ja!

Dok sam slušala svoju intuiciju bilo je dobro. Istina, sada su neka druga vremena, ali moramo da im se prilagodimo. Mogu da se odreknem mnogo toga, mogu  pažljivo da  odlučujem, ali ne dam svoje snove! Ja sam jedina koja mogu i da ih realizujem.

Davno, jedan od mojih direktora mi je rekao:

„Vera, ti si ovaj posao prerasla, vreme ti je da tražiš novi izazov. Ovde nećeš još dugo moći da budeš srećna. Znam da ćeš i dalje svaki zadatak uvek da odradiš na najbolji način, ali idi, ti  zaslužuješ mnogo više.“

Nikad neću te reči da zaboravim. Većina ljudi vole stalan, siguran posao. Udobno zavaljeni u stolici čekaju da prođe 8 sati,  godina, dve … da dočekaju penziju ne trudeći se baš mnogo da je zaista i zarade.  Ne žele izazove, strepe od svake promene, pa ma to bilo i pomeranje fascikle sa leve na desnu stranu stola.

Ja ne želim da živim na taj način! Ne bojim se izazova, ne bojim se rada!

U potrazi za dinamičnim poslom,  mogućnošću  svog ličnog usavršavanja i dodatnog angažovanja,  osim samo ono zacrtanog u sistematizaciji radnog mesta,  nedavno sam konkurisala u jednoj našoj veoma poznatoj  Kompaniji. Tvitkala sam o tome 🙂 .

Ne mogu da kažem da svoju želju nisam  preispitivala.  Potrebno znanje, ogromne promene …… Osvrnula sam se, dragi ljudi oko mene,  njihov osmeh, oči puni razumevanja i bez moje i jedne izgovorene reči,  su mi dali snagu da svoje snove pokušam da pretvorim u javu.

Sa puta sam se vratila razočarana i ljuta na samu sebe, ali bogatija jednim novim saznanjem koje će u budućnosti mnogo da mi pomogne.

Naime, sigurna u sebe i svoje iskustvo stečeno na sličnim radnim mestima, spremna da se uhvatim u koštac sa izazovom koji je bio ispred mene,  otišla sam na zakazani test.  Kako sam do sada  koristila drugi program za knjiženje, u toku vikenda, pre samog odlaska na test, skinula sam demo verziju  programa koji koristi Kompanija u kojoj sam konkurisala i dva dana sam provela u istraživanju i učenju rada u njemu,  što mi je dalo dodatnu sigurnost.

I …..  pitaćete se. Šta se desilo? Desilo se ono što se verovatno mnogima pre mene izdešavalo, a o čemu ljudi ćute pokušavajući krivicu za lični neuspeh da svale na nekog drugog, a pri tome se pravdajući  već uvreženim mišljenjem kod svih nas – „sve je namešteno“.  Najlakši i najjednostavniji odgovor za neuspeh. Ne kažem da toga nema. Ima, ali da li je to baš uvek tako?

Koliko mi znanja u stvari imamo? Sa kojim razumevanjem odrađujemo posao na kojem se nalazimo? Znamo li zaista onoliko koliko mislimo da znamo? Sedenje za kompjuterom koji nam skraćuje i uprošćuje sve potrebne operacije nas na neki čudan načim „oslobađa“ od preteranog razmišljanja.  Dobijemo račun, e da kliknuću tu na ono dugme, gore u meniju mi lepo piše, ne mogu da pogrešim i to je to. Da li je to dovoljno?

Ne nije! I sama sam bila iznenađena svojim, pomalo, površnim znanjem. Jeste da ja nisam knjigovođa, što može koliko toliko da me „opravda“, ako ću da se uhvatim za neko od opravdanja 🙂 , ali ako si naumio taj posao da obavljaš,  onda mora i da ga poznaješ u dušu i da ga obavljaš sa velikim razumevanjem. Greške nisu dozvoljene i tvoj poslodavac nema vremena za njihovo ispravljanje, a mogu i skupo da ga koštaju!

Na samom startu sam se veoma iznenadila što za test nisam dobila kompjuter  na kojem ću da pokažem svoje znanje. Samo u jednom trenu površnost razmišljanja i shvatanja posla ma koliko ga ti uspešno obavljao,  što je čini mi se odlika današnjeg vremena, obila mi se o glavu. Želja za poslom u dobroj i sigurnoj firmi, rad sa divnim ljudima koji su stvorili izuzetno kvalitetan i jak tim, iskustvo u kuckanju i spremnost na učenje, zalaganje  i celodnevni rad,  nije bila dovoljna.

Započela sam svoj test sa strahom u srcu. Da li ja to sve što sam do sada radila zaista i znam?. Ovde,  na praznom papiru, nema padajućih menija, nema pomoći programa, nema ništa,  sem znanja koje poseduješ. Stala sam samo nakon 4 odrađena zadatka.

Nisam ih više gledala, nisam razmišljala o njima.

Odustaću!

U mojoj glavi se vrtela jedna jedina misao.

„Ne mogu sa sigurnošću da kažem da ću sve da uradim kako treba. Ne,  ja bez pravog razumevanja posla koji treba da obavljam i većeg znanja od trenutnog, ne mogu da postanem jaka karika ovog tima. Ne smem da dozvolim da pogrešim. Ne smem to sebi da dozvolim, ne smem da dozvolim to timu ljudi čiji sam deo želela da postanem. Uspešnost celog tima ne sme da se dovede u pitanje!“

Odustala sam!

Ovo je bio moj veliki poraz, ali i preko potrebno otvaranje očiju. Nije dovoljno biti predan poslu, nije dovoljna želja za radom i spremnost na učenje. Potrebno je znanje!

To što smo mi do sada profesionalno obavljali  jedan posao, što nam je neko pokazao i rekao: – račune ovde, blagajnu tamo, plate na ovu, poreze ćeš na onu „tipku“, to što kompjuter razmišlja umesto nas, to što sam ja odgovorna i  što bih za kratko vreme naučila sve što je potrebno,  nije dovoljno!

Nadam se da će bar neko od vas koji budu čitali o ovom iskustvu u potrazi za poslom iz njega da izvuku  pouku.

Znam da je vreme teško, da se do posla teško dolazi i da mnogi pokušavaju vezama da dođu do njega, ali isto tako znam da do pravog posla možete da dođete isključivo na osnovu svog znanja.

Srednje obrazovanje,  bilo koje struke,  samo za sebe,  pa čak i ono upotpunjeno sa stečenim iskustvom, nije više dovoljno!

Ako ste imali priliku do sada da radite ili trenutno radite u nekom preduzeću, istražujte, pitajte, učite.  Za to uvek ima dovoljno vremena.  Nadam se samo da ćete naići na poslodavca, neposrednog šefa ili saradnika koji zna više od vas, koji će na svako vaše pitanje znati da vam kvalitetno odgovori i da će imati želju da vas i pouči,  osim onog,  „ma daj, šta ti je to potrebno, za posao ti je dovoljno „to“  što  znaš i što sam ti rekao, nema tu neke filozofije. Obrati pažnju samo na „to“  i sve će da bude u redu. I uostalom, nisi ti tu da razmišljaš!“

Učite!  Nije uvek dovoljno da znate dobro da koristite neki program na kompjuteru.  Za svaki posao je potrebna pre svega velika ljubav, potom razumevanje istog, a to samo možete uz znanje koje ste usvojili i koje posedujete.

Komentari na tekst:

  1. Negoslava каже:

    Kao što ti rekoh i toga,dana, stekla si još jedno iskustvo, preispitala sebe i granice svojih htenja, ali si istovremeno, kako vidim, naučila mnogo više nego da si predala uradjeni test i tek onda izašla. Veličina čoveka je i u zaštiti drugih od sebe, čak mnogo veća nego sve ostalo. Pri tome mislim na činjenicu da si mogla i da sjajno uradiš test i da budeš izabrana po pravdi i pravu, a da u duši budeš nespokojna i nezadovoljna zbog puke činjenice da ti, ipak, nisi iz tog sveta , iz tog načina rešavanja i dešavanja, iz te skripte ili knjige.

    • Verkic каже:

      U mnogo čemu se slažem sa tobom. Zaista mi je žao. Moj san je uvek bio da radim sa izuzetno jakim uigranim timom ljudi od kojih ću moći mnogo toga i da naučim. Nakon samo par rečenica koje sam izmenila sa njima, shvatila sam da je njima potrebna osoba na koju će u samom startu moći potpuno da se oslone. Odgovorna sam i predana svakom poslodavcu kod koga sam radila kao i svakom poslu koji sam obavljala.Baš ta odgovornost me je sprečila da idem do kraja.

  2. Olivera каже:

    Vera, ponovo ste me ovim redovima podsetili na sličnu situaciju u mom životu kada sam htela da se zaposlim u svojoj, zdravstvenoj struci, kod stranaca, u jednoj ambasadi, ali, oni su tražili zna se, znanje engleskog jezika. U to vreme, sad mogu sasvim otvoreno da kažem, ja sam ga samo natucala, ali opet, mislila sam da znam svoju profesiju, a jezik ću, mislila sam, usavršiti komunikacijom između pacijenta i mene. No, nije bilo baš tako. Vrlo su mi se uljudno zahvalili na usluzi, jer sam ja najiskrenije, kao i sad,rekla da sam što se engleskog jezika tiče, samouka. Odavno sam im zahvalna na toj odluci jer me baš to nagnalo da kasnije upišem kurseve engleskog jezika i da ga savladam solidno. Moje naravoučenije je slično važem, nije dovoljno samo imati želju, treba imati i znanje da se ona i ostvari.No, vi ste ovim postom pokazali da ljudi ne treba da se stide pokušaja, da ostvare nešto bolje, ali po meni, trebalo bi da se zamisle zašto nisu ni pokušali. Pozdrav za vas i vaš lepi Sombor grad.

    • Verkic каже:

      U pravu si Olivera, mada u tom trenutku mi nije ni malo bilo lako. U trenu sam sama sebe, blago rečeno, isprozivala na najgori mogući način. Učinila sam jednu grešku koju ne bi smeo niko da pravi. Uvek, ali uvek se moramo pre svake odluke i svakog koraka dobro informisati o zahtevima i zadacima koji će biti pred nama i tek tada možemo sa sigurnošću da odgovorimo da li smo mi spremni da ih i prihvatimo. Kako se u konkursu tražila srednja škola, zamišljala sam ….. e to, to je problem. To zamišljanje.

  3. Charolija каже:

    Sve sam ti već rekla. 😉 Don’t give up! 🙂

  4. sasa каже:

    potrebno je nekad opustane i uz muziku
    Poslednji objavljen tekst od sasa je Hvar 6 i 7 novembar

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

CommentLuv badge