Gorak ukus, tuga, ljutnja – Jarinje
U par navrata sam do sada najavljivala da ću Novu godinu da provedem na Kosovu. Put za koji sam znala da neće kratko da traje, ali ni u snu nisam zamišljala da će za 600 km da nam bude potrebno 14 sati klackanja autobusom. Izraz baš i nije adekvatan, jer od Sombora do Beograda nam nije trebalo više od tri sata autoputem. Medjutim, dalje ….. šta da vam pričam. Nastavak je bio veoma zanimljiv u svakom pogledu.
Kod prelaska Jarinje morali smo da izađemo iz autobusa. Narednih 20-tak minuta, sa tašnama u ruci, po mrklom mraku (šest sati ujutro) i snegu koji je propadao batrgali smo po granama, obilazili kamenje i preskakali konopce postavljene na putu.
Više od ove tri slike nisam imala snage da slikam. Nakon ove jutarnje „šetnje“ sa druge strane barikada nas je dočekao drugi autobus. Put smo nastavil i veoma brzo smo stigli na odredište, ali gorak ukus, tuga, ljutnja, nemoć i sada, nakon više sati nikako da me napusti.
[…] kratkog posta koji sam napisala odmah posle prelaska barikade Jagnjevo niste mogli mnogo toga da zaključite. Nisam imala snage da pišem. Ne zbog straha! Ljutnju i tugu […]