Džepna Venera blog

Tek danas sam shvatila koliko mi blog  i svi tekstovi na njemu znače. Dugačak, kratak, sa pravopisnim,  ili greškama u kucanju, onaj od pre tri godine, ili  juče napisan, potpuno je svejedno.

Svaki blog unos, pa bila to i samo jedna rečenica  predstavlja trenutak našeg života. U njemu su  osećanja i emocija koje su nas vodile dok smo ga pisali.  Nestane li,  nema više ponavljanja. Možemo da pišemo na istu temu, ali nikada neće i ne može da bude isto.  Neće nedostajati jedna reč, ili rečenica, nećemo verovatno ni svoje mišljenje u međuvremenu promeniti, nedostajaće nešto mnogo više. To „više“  je ono što se čita među redova. Ono što vas navede da ostavite komentar, da se osmehnete,  ili da,  što da ne 🙂 pritisnete onaj crveni krstić gore u uglu.

Od kada sam na blogu dodala stranu BLOGOSFERA,  često se u mom draftu pojave i pojedini tekstovi drugih blogera.  Redovno ih brišem, ali u stalnoj trci sa vremenom, a  uz svesrdnu pomoć  uvek prisutne brzopletosti, obrisala sam i svoj zadnji objavljeni post.

Ne bi bio nikakav problem da sam ga samo „ubacila“ u smeće, nego ova čistunica i svo smeće istog momenta mora da izbaci 🙂 Tako da i pored najbolje volje,  mojim predanih i uvek prisutnih i spremnih na pomoć,  čuvara ovog bloga – ADRIA HOSTA,   nismo mogli ništa da učinimo,  obzirom da tekst nije stigao do backupa, već je pre toga obrisan skroz.

No, šta je tu je. Nazad nema. Ipak, ovo sa blogom me je nagnalo da se osvrnem na jednu činjenicu koju veoma često zaboravljamo. Svaki trenutak našeg života je neponovljiv!

Veoma često pokušavamo, a obično je razlog nemoć da se nosimo sa  situacijom u kojoj se nalazimo, da se vraćamo u prošlost. Obično tada žalimo,  ili za nekim lepim vremenima, ili za propuštenim šansama, ili pak sebe krivimo zbog „loše“ donetih odluka.

Zadnjih meseci sam mnogo toga uradila i mnogo toga mi se desilo. Što dobro, što loše. Međutim, za sve sam sama kriva. „Očistila“  sam  prvi semestar i iako sam veoma ponosna zbog toga, svesna sam da sam to postigla samo izuzetnim radom i da je taj napor  u kombinaciji sa svim  ličnim  problemima koji su tek ispred mene  doveli do toga da završim i u bolnici.

Nije ništa strašno 🙂 , jer šlog, daleko bilo, može svakom od nas da se desi. Način života, sres, trka,  nemoć da se izborimo i uhvatimo u koštac sa sve većim problemima, hteli mi to ili ne,  utiče na naše zdravlje. Ma koliko  mislili da smo jaki, da se sve dešava tamo nekom drugom,  ćup (sa pravom kažu naši stari) ide na vodu dok se ne razbije.  Tako mene sada jedna ruka malo teže sluša,  ali upornost sve pobeđuje.

 Sve u svemu, da ne bi obrisanog teksta, ne bi ni ovaj novi još uvek nastao 🙂 .

Za danas je dosta pisanja, ali bih volela još jednom svima nama (pogotovo sebi) da ponovim. Nezaboravimo da se život sastoji od ogromnog broja trenutaka. U svakom se nešto dešava,  svaki je značajan i dragocen na svoj način i zato ni jednom nedozvolimo da prođe mimo nas. Uhvatimo ga, zadržimo i uživajmo maksimalno u njemu.

Radujmo se novom danu u kom ćemo sva dešavanja voditi na onu  stranu na koju sami to želimo. Ne dozvolimo nikom da nam ukrade osmeh sa lica, da nam nameće osećaj bilo kakve krivice, da nam nameće bilo kakve komplekse. Naš život je samo  naš,  pa ma kako odlučili da ga vodimo. Na isti način se i mi moramo ponašati prema drugima. Darujmo ljudima makar osmeh i blag, srdačan pogled, bar to možemo.

Adria Hostu još jednom zahvaljujem na rekordno brzom reagovanju! Hvala momci, što postojite, NAJBOLJI STE!